Праисторијске хетеротопије - историја продукције простора и становање у неолитском Београду

  • Предавач: Милош Спасић, кустос Збирке за праисторију, Музеј града Београда
  • Локација: Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
  • Датум: понедељак, 2. фебруар, 2015, у 18ч

Историја продукције простора, становања и архитектуре предсатавља миленијумски наратив, који се често поетично описује као ход од пећине до палате. Тај процес ипак није линеаран. Постоје заједнице, које никада нису живеле у пећинама; постоје и оне које су некада живеле у пећинама, а затим почеле да граде куће; има и оних које никада нису градиле палате. Тако се продукција простора у многоме разликује од места до места, од културе до културе, од времена до времена... С тим у вези, нити је пећина полазиште, нити је палата коначно исходиште. Тумачења о разлозима за почетак организовања заједничког живота су разноврсна, а као основни поводи истичу се потреба за сколиништем, потреба за обезбеђивањем физичке и симболичке репродукције, неопходан корак у процесу симболичког припитомљавања дивљине...

Развијени неолит централног Балкана од 5200. до 4600. године пре н.е. обележен је развојем Винчанске културе Међу бројним заједницама винчанске културе постоје сличности у начину организована насеља, економији и материјалној култури, али и знатне разлике, које не дозвољавају уопштене генерализације. Неке винчанске заједнице су живеле у брдским пределима, неке у долинама река, а неке и у пећинама. Поједине винчанске заједнице су градиле двоспратне надземне куће, док су поједине живеле у земуницама. Неке су градиле насеља са више од 200 кућа, а постојала су и насеља са не више од две-три куће. Такође, постојао је и елаборирани однос између суседних насеља у микрорегији, однос којим су први пут у историји јасно дефинисане просторне и социјалне релације између центра и периферије. Разматрајући неколико примера организовања винчанских насеља биће показано, који су то фактори утицали на диверсификацију продукције простора у позном неолиту.