Боја је у античко доба највероватније била примарни критеријум за вредност одређеног камена, а не врста материјала. Нетранспарентни и полу-транспарентни драгуљи попут лапис лазулија, корала, тиркиза, карнеола и сардоникса били су високо цењени. Од најранијих времена драгуљи су цењени, осим по лепоти, и као верски симболи, и као талисмани, и као симболи звања и статуса, али и као предмети са исцелитељским моћима због њихових наводно медицинских вредности. Релативно често присутво карнеола и сарда показује да је лепота самог материјала у античко време ипак била секундарног значаја, а ремек дела античког накита су минуциозни радови златара у које су често уметани драгуљи, али и стаклена паста обојена тако да личи на одређени драгуљ. Правa драгоценост драгуља заправо лежи у уметности и квалитету израде гравираних сцена на њима, тако да су посебно цењени били драгуљи са гравираним представама. Такви предмети су најчешће имали улогу да као печати, отиснути у влажној глини или воску, означе власништво пошиљке или поруке.