Музеји као места неформалног учења, још од седамдесетих година 20. века, најпре у скандинавским и земљама западне Европе, заузимају све битније место као алтернативни простори стицања знања у којима се баштина користи као ресурс у образовању. Излазећи из дотадашњих, конзервативних оквира музејске делатности, у музејима почињу да се креирају наменски програми за посетиоце различитих узрасних категорија, највише за децу и младе.