Антологијско пријатељство Надежде фон Мек и Чајковског и данас је једна од највећих мистерија у животу овог великог композитора. Размењујући преко 1.200 писама између 1877. и 1890. Чајковски и Надежда фон Мек су оставарили значајну повезаност, иако се никада нису састали. Тих година Надежда фон Мек је финансијски подржавала Чајковског и његово стваралаштво. Била је велики љубитељ његове музике и велика подршка, те је временом постала и један од његових најближих пријатеља. О свим стваралачким процесима, идејама и емоцијама које су га покретале он је био отворенији са њом него са било којом другом особом, а њена заинтересованост за његову музичку каријеру била је подстрек у кризним тренуцима великог композитора. Надежда је са великим одушевљењем пожелела да буде његов патрон, али је имала један услов - да се никада не сретну! Чајковски је поштовао њену жељу и тако је настало једно епистоларно пријатељство, које је трајало чак 13 година. За то време, написао је нека од најзначајнијих дела: Виолински концерт, оперу Евгеније Оњегин, Пету и Шесту Симфонију, балете Успавана лепотица и Лабудово језеро...
Надежда је била велики познавалац музике, са префињеним осећајем према стваралаштву Чајковског и зато јој он, већ у првим писамима, открива најинтимније особине свог карактера и његову непрестану борбу против усуда (лат. fatum). Њихова писма су била дугачка и садржајна, износећи лична открића и опсервације о музици и инспирацијама, али то није све. У овим писмима огледа се моћ пријатељства, па самим тим и велики утицај Надежде фон Мек, да Чајковски никада не одустане од писања оног највећег, најстраственијег и најискренијег писма. Да не одустане од тог писма коме се ми данас увек изнова враћамо - да не одустане од своје музике.
