Изложбу чини избор од укупно 70 дела (слике, графике, цртежи и скулптуре) која прирадају жанру пејзажа, а настала су у оквиру Ликовне колоније „Сићево" током последњих четрдесетак година.
Галерија савремене ликовне уметности „Ниш" од свог оснивања 1970. године води све послове реализације Ликовне колоније „Сићево" у чијем раду је до сада учествовало више од 400 уметника из земље и иностранства. Иако рад уметника у Колонији никада нису пратила условљавања и ограничавања у погледу теме и мотива дела, импонзантан је број аутора који су у амбијенту самог села Сићева и пејзажима Сићевачке клисуре нашли примарну инспирацију и препознали ликовну провокацију. Сваки стваралац кретао се одабраним стазама властите ликовне поетике у сликовном постварењу свог доживљаја пејзажа, отуда и симболичан назив изложбе Различито у истом.
Сићевачка клисура је за наше услове редак и непоновљив, природни естетски феномен. Полазећи од субјективне опсервације предела, уметници су утиске из окружења транспоновали у говор ликовних елемената, стварајући дела завидног естетског нивоа. Њихова дела својеврсни су омаж Сићевачком пејзажу, траг о фасцинацији пределом чије су лепоте и тајне откривали и преко кога су посредно изразили широк дијапазон мисли, осећања и расположења.
Изложба садржи дела уметника различитих генерација, од најстарије генерације (Михаило Петров, Миленко Шербан, Божа Илић, Чедомир Крстић, Стојан Трумић, Богумил Карлаварис, Габор Силађи, Момчило Крковић, Младен Србиновић, Мома Марковић, Бојан Бем...), преко низа уметника који касније ступају на ликовну сцену (Чедомир Васић, Зоран Вуковић, Перица Донков, Биљана Вуковић, Мирослав Анђелковић, Ранка Лучић Јанковић, Дивна Јеленковић, Рада Селаковић...) до представника младе генерације (Јелена Шалинић, Ивана Станковић). Пошто је Ликовна колонија „Сићево" била најпре југословенског, а онда и међународног карактера, поред најбројнијих уметника из Србије, заспутљени су и уметници из бивших југословенских република (Томаж Кржишник, Златан Ковач, Илија Аризанов, Зоран Јакимовски, Хазбо Нухановић...) и из иностранства (Кенђи Нагаи, Елизабет Матју, Тошко Дончев...).
Како су учесници Ликовне колоније „Сићево" били протагонисти и актери различитих паралелно егзистирајућих стилова у српском сликарству друге половине XX века, то се преко њихових дела из фонда могу пратити одјеци и утицаји различитих ликовних праваца, од интимистичких и експресионистичких до различитих видова постмодерних тенденција, на начин третирања природе, у различитим облицима њене појавности.
Опредељујући се да овом тематском изложбом ликовној публици Београда представи свој фонд, Галерија савремене ликовне уметности Ниш указује на значај Ликовне колоније „Сићево", која је као најстарија културна манифестација у јужној Србији битно утицала на развој ликовног живота у овом региону и позиционирање Ниша у регистру културних центара. Колонија је непосредно допринела оснивању Галерије савремене ликовне уметности у Нишу, а последњих двадесетак година једини је гарант попуне галеријског фонда.
Истовремено изложба сведочи о променама и трансформацијама унутар самог жанра, а сходно духу времена и општим кретањима у уметности последњих деценија.
О Галерији и Колонији
Галерија савремене ликовне уметности у Нишу је прва самостална установа културе тог типа на подручју централне Србије. Основана је 9. јуна 1970.године.
Основни сегменти активности ГСЛУ Ниш су изложбени и музеолошки. Галерија поседује три изложбена простора и током свог досадашњег постојања приредила је 1.092 изложбе домаће и стране уметности. Изложбени програм чине изложбе које по конкурсу одобри Уметнички савет Галерије, традиционалне годишње изложбе и ауторске изложбе кустоса. ГСЛУ Ниш има добру сарадњу са сродним установама у земљи, са страним кулуртним центрима и удружењима уметника.
ГСЛУ Ниш поседује властити фонд уметничких дела који тренутно има 1.237 инвентарских јединица подељених у шест збирки. Поред откупа и поклона аутора, за формирање фонда од пресудне важности је Ликовна колонија „Сићево" захваљујући којој je фонд ГСЛУ до данас увећан за 748 дела. Како су градски и галеријски фондови за откуп уметничких дела укинути почетком деведесетих година, Ликовна колонија „Сићево" је једини гарант континуиране попуне и обогаћивања фонда нишке Галерије последње две деценије. ГСЛУ Ниш је путем различитих врсти изложби представила дела из свог фонда у многим градовима Србије и Југославије, а 2003. године и у Софији у Галерији Удружења уметника Бугарске.
Ликовна колонија "Сићево" наставља традицију Прве југословенске уметничке колоније - основане по идеји славне српске сликарке Надежде Петровић.
Надежда је у лето 1905. године у Сићево, село у истоименој клисури удаљеној двадесетак километара од Ниша, довела колеге из минхенских дана школовања - словеначке и хрватске сликаре. По сведочењима мештана и писаним изворима „Радо су примљени у селу. Присуствовали су свадбама, славама, сахранама. Обилазили клисуру а највише сликали." Сићево је захваљујући овом догађају постало значајна тачка наше културне историје, својеврсни балкански Барбизон.
Идеја о окупљању уметника у Сићеву обновљена је 1964. од када се Колонија одржава континуирано. Првих година Колонија је реализована уз подршку и помоћ уметника, културних и јавних радника Ниша, а дела настала у Колонији у том периоду чувају се у Народном музеју у Нишу.
Од 1970. послове реализације Колоније и чувања, заштите, проучавања и презентовања дела насталих у њој обавља Галерија савремене ликовне уметности.
Основне концепцијске константе Колоније су да она окупља уметнике различитих генерација, вокација и стилова поштујући ликовну аутентичност и актуелност.
Београд је током 19. века претрпео корените промене постајући од престонице београдског пашалука престоница нове српске државе. Његов развој и свеобухватна културна трансформација која је подразумевала промене у свим областима живота, урбанистичком развоју и архитектури, свакодневном животу, јавној и приватној сфери, условила је сложен однос према затеченој култури. Остаци тог „старог света“ су били на различите начине тематизовани и репрезентовани током 19. века, показујући да је однос према траговима „туђе“ културе био један од кључних одредница у изградњи заједничког идентитета.
На позив и у организацији Матице српске у Подгорици, 17. марта 2012. отворена је изложба Музеја града Београда „Иво Андрић, писац и/или дипломата“. Гостовање изложбе о Андрићу представља само почетак сарадње Матице српске у Подгорици са институцијама културе у Србији.
На отварању су говорили председник Друштва чланова Матице у Црној Гори др Драго Перовић и амбасадор Републике Србије у Подгорици, господин Зоран Лутовац. Изложбу је отворила ауторка Татјана Корићанац, музејски саветник у Музеју града Београда.
Поставка ће бити отворена за посетиоце до 31. марта.
Књижара Матице српске
Римски трг 50/I, Подгорица
Радно време: сваког радног дана, од 10 до 19 часова
{tab=Галерија} {gallery}v_andricpodgorica{/gallery} {/tabs}
Средином 19. века Београд, као и много пута током своје дуге и славне историје, опет проживљава једну нову и неизвесну трансформацију. Овога пута дух престонице стремио је ка културним вредностима актуелним у блиским европским центрима. Град је ипак тешко могао да се ослободи своје прошлости и наједном замени вишевековни модел живота, са пажљиво гајеним вредностима европских градова. Зато је таква промена била спора и болна, али исто тако необично занимљива и сликовита.
Да би „ухватио корак“ са својим славним узорима, Београд више није могао да путнике из иностранства прима у старим турским коначиштима, од којих су нека пропала до те мере да су у њима ноћили само сељаци са стоком коју су продавали на пијаци.
Тако су некада славне, а тада ужасно запуштене и пропале ханове и каравансараје почели да замењују први хотели, који временом постају прави културни центри грађанског друштва.
На предавању ћете моћи да чујете ко је, када и зашто поручио изградњу првог београдског хотела. Такође, сазнаћете резултате најновијих истраживања на тему ко су биле архитекте тог здања, загонетке која је дуго времена представљала бреме истраживача историје архитектуре престонице.
Реконструисање мисли и разговора личности са фотографија Аце Симића, дугогодишњег новинара "Политике'' и првог аутентичног српског фоторепортера, који нам је оставио вредно фотографско наслеђе.
Биљана и Братислав Бранковић, Студио ПРОЦЕС.
У оквиру Месеца фотографије, који се обележава низом програма везаним за тему фотографије (фотографије као музејског предмета, као историјског докумета, уметничког дела...), Горан Малић ће нам представити интригантну личност Аце Симића, првог аутентичног српског фоторепортера и помног истраживача и бележника градских призора.
Александар Симић је деловао у новинарству готово пет деценија. Његов рад у фотографији се углавном кретао у оним границама које су наметали друштвени догађаји, свакодневни живот и пракса фоторепортерског посла. Сталним присуством на јавној сцени Симић је био живи сведок и бележник историјских догађаја у Србији, претежно у Београду, између два светска рата, и делимично, у току немачке окупације. Показао је високу способност да забележи и сачува аутентичан и животан поглед на политичке догађаје. Он је тиме положио темеље политичке фоторепортаже у српској фотографији, дајући још све атрибуте посебног жанра.
До Симића српско новинарство није имало преданијег посленика у фоторепортажи, па се с правом може тврдити да је он први српски фоторепортер који је цео свој радни и животни век провео у тој струци. Поштовао је изворне вредности призора и њему све подређивао. Није био заинтересован за ликовне бравуре, зато код њега нема накнадних интервенција, дотеривања, естетизација. Био је самоук, у ходу је и учио, откривао и стварао нове вредности, и оставио незаобилазан траг у историји српске фотографије.
Критички поглед на друштвену и урбану стварност, као и на прошлост, уз промишљање савремених вредности и поређење са некадашњим, које се могу уочити на фотографијама Аце Симића, дугогодишњег новинара "Политике'' и првог аутентичног српског фоторепортера, који нам је оставио вредно фотографско наслеђе.
Биљана и Братислав Бранковић, Студио ПРОЦЕС.
Далеке 1857. године, у чланку Фотографија леди Елизабет Истлејк је, бранећи статус нове уметности нагласила да је ''...задатак фотографије...да евидентира чињенице толико прецизно и непристрасно колико већ неразумни строј може'', а две године касније Оливер Вендел Холмс је фотографију назвао ''огледалом са меморијом''. Па ипак, било је потребно много времена да фотографија стекне статус признатог примарног историјског извора.
У фотографске збирке улазимо не само због естетских својстава фотографије, које нас увек изнова изненаде својим експресивним вредностима, већ и трагајући за траговима времена, реконструишући помоћу њих политичку, урбану и друштвену прошлост. Као и сви прворазредни историјски извори фотографија је предмет стручне критике и читања њених формалних и унутрашњих садржаја и информација које нам нуди. Визелно искуство које нас непосредно повезује са прошлошћу нуди јединствене информације преко којих постајемо и сведоци, саучесници историје.
Збирке Музеја града Београда чувају фотографско наслеђе ових простора у готово свим формама фотографских записа, од талботипија (калотипија), стереоскопија, дијапозитив плоча, негатива на стаклу (колодијске и желатинске сребро-бромид плоче), преко албуминских емулзија, нитратноацетатних филмова, leica рол филмова, црно/белих и колор позитива... до савремених дигиталних снимака. Фондови и колекције Анастаса Јовановића (868 оригиналних фотографија), Громана, Ристе Марјановића, Јеремије Станојевића, Светозара Грдијана (9500 негатива), радови Владимира Бенчића, Бранибора Дебељковића и многих других познатих и анонимних аутора, представљају репрезентативни пресек историје српске фотографије у претходних 170 година. а тиме Музеј града Београда постаје баштиник, можда највредније колекције фотографског наслеђа у Србији.
Мулти-уметничка радионица о значају природног светла, уштеди енергије, очувању животне средине кроз storytelling, дизајн и израду сунчаних лампиона од рециклираних материјала.
Уметници и едукатори Treehouse Storytelling центра (Сања Јанковић-Гашпар, Андреја Марковић, Драган Симеуновић, Валентина Мирковић, Зоран Мишић, Јелена Гашић) и кустоси Музеја града Београда.
Кроз причу, игру и прављење лампиона деца уче о значају природног светла, уштеди енергије, очувању човекове средине експериментишући са материјалима, формама и светлом.
Визуелни уметници Зоран Мишић и Валентина Мирковић.
У простору актуелне изложбе "Recte Illuminas" предавање о илуминацији у античком Сингидунуму, погребним обичајима, трговини, настанку масовне производње и настанку првих фирми – брендова одржаће аутор изложбе др Славица Крунић.
Симулација античке израде и украшавања стаклених посуда.
Археолог-конзерватор Јована Мијатовић и кустоси Музеја града Београда.
Предавање се односи на културни живот у Београду у време деспота Стефана Лазаревића, у периоду од 1404. до 1427. године. Углавном је ограничен на оно што би могло да се сматра животом виших слојева становништва. Деспот Стефан основао је Београд са идејом да буде нова престоница српске државе, на њеном крајњем северу. Београд је истовремено постао и важно одбрамбено упориште, али и економско и културно средиште.
Београд је у време владавине деспота Стефана доживео изузетан полет, у сваком погледу, било градитељском, духовном, културном или економском, али исто тако и брзу пропаст, непосредно после деспотове смрти. Током следећих векова, прелазио је из аустро-угарских у турске руке и обрнуто. Све то учинило је да до данашњих дана опстане врло мало материјалне културе тога времена, а још мање оне духовне, коју је најтеже и сачувати. Оно што је познато, засновано је углавном на писаним сведочанствима тога доба, као и на археолошким остацима, на чему своје претпоставке и базирају савремени истраживачи. Сем тога, може се претпоставити и да је деспот Стефан, с обзиром да је био образован човек, у блиском контакту и са Истоком и са Западом, настојао да културни живот своје престонице организује на начин на који је он био организован у другим већим балканским градовима, али и шире (Византија, Угарска).
У предавању ће бити представљен развој живота у граду и начин живота градског становништва: властелинска кућа, начини забаве и разоноде становништва (лов, музика, позориште, коњске трке, итд). Византија је утицала на духовни живот Београда, као и на уметност. И у домену примењене уметности захтеван је висок ниво квалитета. Негован је вез, радило се у металу и дрвету. Остаци одеће су оскудни, али је и она била високог квалитета. Прибор за јело био је скупоцен и разноврстан. Појављују се први предзнаци ренесансе. Укратко је представљен деспотов двор и изнете претпоставке о томе како је живот на том двору могао да изгледа. Предстaвљен је значај књига и писмености у тадашњем Београду, значај Константина Филозофа. Промењен је однос према образовању. Наведена су имена писаца и преписивача, као и најчитанијих књига.
Осликавање копија римских светиљки различитих облика са интересантним представама из римског култа и свакодневног живота.
Археолог-конзерватор Николина Адамовић, кустос Музеја града Београда.