Упознавање са делима и музејском збирком вајара Томе Росандића, стицање свести о знаменитим суграђанима чије стваралаштво данас чини део наслеђа главног града и односа према прошлости ради лакшег разумевања садашњости, као и развијање стваралаштва и креативности.

Упознавање са опусом Богдана Богдановића и продукција креативног елабората инспирисаног животом и делом архитекте.

Београд као највећи и најзначајнији југословенски град има посебно место у историји Другог светског рата на простору Балкана. Посматрано у контекстима глобалног сукоба и грађанског рата у Југославији, Београд је имао улогу која је превазилазила оквире самог града и рефлектовала се на готово сва дешавања на простору Србије и Југославије. Сам географски и политички положај престонице диктирао је њену судбину како током рата, тако и у првим данима мира.

Београд је током Другог светског рата претрпео огромна разарања. Услед борбених дејстава на простору града и више таласа бомбардовања разорено је градско језгро и уништен најзначајнији део инфраструктуре. Рат је оставио на град и велике демографске последице. Хапшења, страдања, протеривања, масовне репресије и личне људске трауме су оставиле трајне последице на његово становништво и развој града. Рушења, разарања, промене власти, система и идеологија су оставили трајне последице. Крај рата град је дочекао у сасвим новом политичком и друштвеном окружењу што је суштински одредило токове његовог послератног развоја.

Околина средњовековног Београда је заправо простор данашњег градског подручја српске метрополе, јер је средњовековни Београд био ограничен на тврђаву над ушћем Саве у Дунав и насеље у њеној непосредној близини. Београд је као претежно погранични град на важним саобраћајним правцима у средњем веку имао бурну и богату историју. Више пута предмет угарско–српских борби током 14. столећа, Београд је 1403. године постао престоница деспота Стефана Лазаревића.

Деспот је током непуних четврт столећа изградио Београд као војни, политички, управни, црквени, привредни и културни центар Србије. Град је 1427. године ипак морао бити враћен Угарској, под чијом влашћу је остао до 1521. године. Тада су Београд, шест деценија након освајања српске државе, заузели Турци, учинивши га средиштем Смедеревског санџака. Све промене кроз које је Београд прошао између 1403–1521. године одразиле су се и на његову околину, са којом је био повезан управним и економским везама. Успон града као српске престонице доприносио је насељавању и развоју подручја у његовом залеђу, а угарско–османски сукоби у Подунављу и Посавини у другој половини 15. и првим деценијама 16. века доводили су до разарања насеља и миграција становништва и на данашњој територији Београда. Бројна сеоска насеља у околини средњовековног Београда, од којих су се местимично сачували и археолошки трагови, забележена су тек у првим османским пописима из друге половине 15. и прве половине 16. века. Осим њих, у залеђу Београда су се током позног средњег века развијали рударски и трговачки центри Рудишта под планином Авалом, на којој се налазила тврђава Жрнов, и Железник на Космају.

Земун у Срему насупрот Београду био је тврђава и градско насеље са дугом историјом, током прве половине 15. столећа такође у поседу српских деспота. У околини Земуна у позном средњем веку било је више сеоских насеља која постоје и данас, док су друга временом ишчезла. Преко Дунава, у јужном Банату, поред вароши Панчево у 15. веку налазила се тврђава Торњиште. У тим тада мочварним крајевима већ су почетком 15. столећа постојала нека од насеља која данас улазе у састав Београда, као што је Борча.

Београд је представљао важан духовни центар у 15. и почетком 16. века. Београдски митрополит био је духовни поглавар Срба и других православних у Угарској краљевини, а у позном средњем веку се у околини Београда налазило више манастира (Раковица, Винча, Рајиновац код Бегаљице, Свети Ђорђе код Лештана, Кастељан, Павловац и Тресије на Космају, Свети Христифор у Мислођину, Фенек и Обед у Доњем Срему, Војловица код Панчева).