Изложба представља нашег истакнутог нобеловца у светлу писца и дипломате, који је захваљујући интензивној дипломатској каријери боравио у многим европским градовима као представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом и Краљевине Југославије. Од Ватикана, Букурешта, Трста, Граца, Марсеја, Париза, Мадрида, Брисела, Женеве до Берлина, Андрић је у сваком од градова проналазио инспирацију за своја дела. На 20 паноа представљен је Андрићев стваралачки рад, панораме градова у којима је био, употпуњене сликама из приватног живота, документима и личним предметима.
Прозор је дању невидљив, и тек га ноћ обасја нежним снопом светлости. Тај читач, који је у међувремену постао Уметник, у књигу ступа као у старинску библиотеку, и лако познаје њене лавиринте, удубљења са полицима, преграде и завоје који воде још у дубину и висину.
Брачни пар Паула Каасинен Стајевић (1945), слободни уметник и Бранислав Стајевић (1936), професор Академије примењених уметности у пензији, овом изложбом обележавају 40 и 45 година уметничког рада. Бранислав Стајевић је након завршетка Академије примењених уметности у Београду наставио специјализацију у Шведској где је и упознао своју животну сапутницу, Финкињу по пореклу.
Заједнички живот и рад проводе углавном у Београду, добитници су многобројних награда као што су Велика награда Тријенала керамике 1974. и 1992, награда Октобарског салона 1978, УЛУПУДС-ове награде за животно дело 1998. и 2000. године, награда Истакнути уметник УЛУПУДС-а и Велика плакета Универзитета уметности. Паула Каасинен Стајевић до сада је имала 10 самосталних и преко 130 колективних изложби, а Бранислав Стајевић 17 самосталних и преко 300 колективних изложби. Њихова дела налазе се у колекцијама многих музеја у земљи и иностранству.
Паула Каасинен Стајевић ће на овој изложби представити скулптуре, а Бранислав Стајевић посудну керамику.
Музеј града Београда, у сарадњи са Градом Београдом, организује изложбу на отвореном Мостови Београда. Идеја је да се на јавном градском простору, непосредно пре отварања новог Моста на Ади, грађанима представи историјски развој и урбани значај београдских мостова од 1884. до 2011. године. Изложба на 8 тространих паноа, са старим и новим фотографијама мостова, гравирама и пригодним текстовима, биће постављена на углу улица Кнеза Михаила и Змај Јовине и трајаће од 23. децембра 2011. до краја јануара 2012.
Сваки пано је посвећен по једном постојећем градском мосту, закључно са новим Мостом на Ади. Тако би изложба била отворена у тренутку пуштања у саобраћај новог Моста на Ади, а истовремено би манифестација била и у функцији наступајућих новогодишњих и божићних празника.
Изложба хронолошки представља: Стари железнички мост (1884.), Мост краља Александра I (1934.), Мост краља Петра II (1935.), Мост на Сави (1942.), Мост братства и јединства (1956.), Мост Газела (1970.), Нови железнички мост (1979.) и прати изградњу новог Моста на Ади (2011.).
Изложбу чини избор од укупно 70 дела која припадају жанру пејзажа, а настала су у оквиру Ликовне колоније „Сићево" током последњих четрдесетак година.
Галерија савремене ликовне уметности „Ниш" од свог оснивања 1970. води све послове реализације Ликовне колоније „Сићево" у чијем раду је до сада учествовало више од 400 уметника из земље и иностранства. Иако рад уметника у Колонији никада нису пратила условљавања и ограничавања у погледу теме и мотива дела, импонзантан је број аутора који су у амбијенту самог села Сићева и пејзажима Сићевачке клисуре нашли примарну инспирацију и препознали ликовну провокацију. Сваки стваралац кретао се одабраним стазама властите ликовне поетике у сликовном постварењу свог доживљаја пејзажа, отуда и симболичан назив изложбе Различито у истом.
Сићевачка клисура је за наше услове редак и непоновљив, природни естетски феномен. Полазећи од субјективне опсервације предела, уметници су утиске из окружења транспоновали у говор ликовних елемената, стварајући дела завидног естетског нивоа. Њихова дела својеврсни су омаж Сићевачком пејзажу, траг о фасцинацији пределом чије су лепоте и тајне откривали и преко кога су посредно изразили широк дијапазон мисли, осећања и расположења.
Изложба садржи дела уметника различитих генерација, од најстарије генерације (Михаило Петров, Миленко Шербан, Божа Илић, Чедомир Крстић, Стојан Трумић, Богумил Карлаварис, Габор Силађи, Момчило Крковић, Младен Србиновић, Мома Марковић, Бојан Бем...), преко низа уметника који касније ступају на ликовну сцену (Чедомир Васић, Зоран Вуковић, Перица Донков, Биљана Вуковић, Мирослав Анђелковић, Ранка Лучић Јанковић, Дивна Јеленковић, Рада Селаковић...) до представника младе генерације (Јелена Шалинић, Ивана Станковић). Пошто је Ликовна колонија „Сићево" била најпре југословенског, а онда и међународног карактера, поред најбројнијих уметника из Србије, заспутљени су и уметници из бивших југословенских република (Томаж Кржишник, Златан Ковач, Илија Аризанов, Зоран Јакимовски, Хазбо Нухановић...) и из иностранства (Кенђи Нагаи, Елизабет Матју, Тошко Дончев...).
Како су учесници Ликовне колоније „Сићево" били протагонисти и актери различитих паралелно егзистирајућих стилова у српском сликарству друге половине XX века, то се преко њихових дела из фонда могу пратити одјеци и утицаји различитих ликовних праваца, од интимистичких и експресионистичких до различитих видова постмодерних тенденција, на начин третирања природе, у различитим облицима њене појавности.
Опредељујући се да овом тематском изложбом ликовној публици Београда представи свој фонд, Галерија савремене ликовне уметности Ниш указује на значај Ликовне колоније „Сићево", која је као најстарија културна манифестација у јужној Србији битно утицала на развој ликовног живота у овом региону и позиционирање Ниша у регистру културних центара. Колонија је непосредно допринела оснивању Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.
Изложбу ХЛЕБ И ДОМ чине две целине: Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.
У оквиру целине Обредни хлебови у младеновачком крају представљени су предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.
Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота. Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду.
Обредни хлебови се израђују само уколико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала уметничка дела, а мање традиционалне погаче.
У оквиру целине Дозиднице представљен је део колекције текстилних предмета од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.
Рађене су најчешће на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.
На Међународној изложби архитектуре и дизајна 2012. (International Showcase 2012) у Лондону од 30. јуна до 15. јула 2012. године биће представљена изложба Metahousing.
Манифестација International Showcase 2012 део је ширег интернационалног културног пројекта Олимпијаде културе којa ће током овог лета у Лондону, током припрема и за време трајања спортске Олимијаде и параолимпијских игара објединити престижне догађаје из света кутуре и уметности.
Имајући у виду значај манифестације, као и могућност да се култура наше земље представи у Лондону, једном од најзначајнијих центара уметности у тренутку кад ће очи целог света бити упрте у овај град, БИНА је одлучила да предложи управо ову изложбу која представља искорак у односу на класичне изложбе архитектуре. Изложба Metahousing представља аутентичне вредности овдашњег градитељског стваралаштва спајајући две крајности, две тачке у времену: праисторију и савремени тренутак.
Изложба Metahousing ће представити најпрепознатљивије, крајње, ултимативне аспекте неолитске и савремене архитектуре Београда. Изложба ће приказати винчанско насеље у Стублинама са преко 200 надземних кућа, сегменте новобеоградског блока 21 – Шест каплара и елементе архитектуре за 21. век – Центар за промоцију науке, Блок 39. Пројекат ће покушати да прикаже везу између појавности кућа и насеља са идеолошким, економским и социо-културним конструктима у неолиту и савременом пост-социјалистичком добу. Изложба покреће питања: Ко је градио изложене куће? Ко је у њима становао и ко станује? Како је становање поимано у неолиту, а како се поима данас? Какави су били и какви јесу односи између суседа? Шта је формирало и шта формира осећај заједнице? Како трансформација друштва утиче на развој куће и изграђене средине? Које потребе човека треба да задовољи дом, објекат, насеље...? Како и зашто се рађају насеља и зашто нестају?
Изложба Metahousing поставља опште смернице за (ре)интерпретације и евентуално нове начине посматрања физичке појавности живота. Коначна решења за неке од проблема у тумачењима праисторијског света свакако су предалеко од аналогних или сличних образаца понашања данашњице. Изложба и неће нудити објашњења, дефиниције и тумачења, већ ће постављањем питања створити простор за нова промишљања метапојавности праисторијског и савременог живота.
Изложба Metahousing је сажета верзије пројекта Метапојавности – материјалана култура праситорисјког и савременог доба чија је реализација предвиђена 2013. у Београду.
Отоманска или османлијска владавина на Балкану трајала је од 14. до 20. века. У неким регионима она је трајала у континуитету, у некима је била испрекидана (у Мореји, на пример), док неке области (као што су Јонска острва и Далматинска обала) отоманско освајање није ни захватило. Ипак, за скоро читаву популацију Балканског полуострва, векови по отоманском влашћу представљају веома значајни део историјског искуства.
Данас, сећања на овај период остају прикривена у грађевинама чија се улога с временом изменила, или су потпуно избледела услед општег запостављања и деструкције. Ипак, у каквом год стању биле, потпуно уништене или очуване, грађевине из периода Отоманског царства, приватне или јавне, хришћанске, муслиманске или јеврејске, остају документи једне заједничке историје - историје које су народи на Балкану делили читавих шест векова. Савремене фотографије ових споменика омогућују нам да сагледамо отоманско наслеђе у другачијем светлу, да се осврнемо на своју прошлост и да испричамо своју балканску причу.
Сећање на време Отоманског царства и даље остаје: у називима места, који се опиру променама и поред бројних покушаја централних власти да их замене новима; на местима богослужења као што су џамије, синагоге и текије, које су поново у употреби, и у информативним активностима националних или локалних тела која се, последњих година, труде да очувају ово историјско наслеђе које се налази у фази поновног процењивања.
Међународни пројекат „Прича о Балкану" истражује и презентује јавности културно и историјско наслеђе настало на подручју Балкана у периоду Отомаске владавине. Рецентни подаци који показују да је културно наслеђе Отоманске ере озбиљно угрожено иницирало је овај пројекат који, пре свега, има за циљ покретање јавног дискурса о историји региона и превенцији његове културне баштине. У реализацију пројекта је укључено неколико земаља балканског региона, а главни део пројекта чини фотографска изложба на којој ће бити понуђено ново виђење прошлости и балканских споменика културе. Савремену перспективу су дали уметници фотографи, који и поред чињенице да се не познају, покушавају да кроз фотографије остваре кохеренту целину преиспитујући значај која ова заједничка историја има за нас данас. Иван Петровић, Камило Нолас, Јута Бензенберг, Иван Блажев и Самир Карахода фотографисали су најважније цркве, џамије, јавна купатила, аквадукте, куће, и мостове у свакој од земаља, уз нагласак на јединствене историјске карактеристике, као и његово текуће стање.
Конципирана од стране светски познатих историчара др. Марк Мазовер-а, др. Makiel Kiel-а и др Kristina-е Кoulouri, изложба представља изазов да гледамо даље од националних граница, како би истражили историју Балкана као целине. На пројекту је као стручни сарадник из Србије ангажована историчарка др Радина Вучетић са одељења за историју Филозофског факултета у Београду.
Изложба РИСТО СТИЈОВИЋ (1894-1974): тихи шапат дрвета најављује почетак серије изложби из Збирке савремене уметности Музеја града Београда које ће под насловом ИНТЕРПОЛАЦИЈА публици представити радове који су услед различитих околности, а пре свега непостојања сталне поставке, ретко излагани.
У историјском окружењу, у објектима музеја у саставу који су обележени својим значајем и причом, биће постављена уметничка дела наших савремених уметника у циљу добијања новог односа са простором, али и осталим музејским експонатима.
Намера је да се публика изненади, испровоцира и наведе на још један вид промишљања изложених дела и просторног контекста, а ли истовремено и да се још једном укаже на чињеницу да су врхунска уметничка остварења због, небриге и недостатка простора, често скривена од очију јавности.
Данас се у Музеју града Београда чува десетак дела Ристе Стијовића, међу којима се истичу три скулптуре – овде изложене - које припадају једној од три тематске целине којима се уметник читавог живота бавио, оном, како је писао Тодор Манојловић, која припада ''најбољем делу његовог опуса – женској фигури''. Ради се о два попрсја – Глава жене из 1936. и Глава девојке из 1959. као и изузетно занимљивој склупчаној фигури жене која пере косу, под изворним називом Тоалета, из 1963 године. Ова три дела, из различитих али управо кључних за његова достигнућа временских периода, носе у себи све оне карактеристике које су сврстале скулптуру Ристе Стијовића – претходно прославивши је у захтевном и рафинираном Паризу - у сам врх уметничког стваралаштва у нашој земљи.
Камерна поставка дела Ристе Стијовића у Конаку кнегиње Љубице, „тихи шапат дрвета" тихи је одјек, подсећање на време када се управо у овом објекту у Београду одпочело са систематским излагањем савремене уметности.
Дугогодишња традиционална манифестација Бијенале таписерије, која спаја традиционална полазишта из медија таписерије и других дисциплина савремене уметности, по други пут се организује у сарадњи са Музејом града Београда.
ХХ бијенале таписерије организује Секција за текстил и савремено одевање УЛУПУДС-а са темом Панорама. Овогодишње бијенале је изазовна прилика за осматрање и промишљање. Традиционална основа, трансформација класичног у комбиновани медиј и уплив нове генерације уметника обележили су претходних четрдесет година. Управо тај дуализам искуственог континуитета и иновативних кретања представља панораму савремене уметности таписерије.
Прочитај све...
На изложби ће бити изложено око 80 најзначајнијих оригиналних примерака из збирке, уз десетак књига, атласа и албума од XVII до XIX века у којима се налазе гравире Београда, као и једна оригинална бакрорезна плоча из XVII века са мотивом хабзбуршке опсаде Београда из 1688. године. Изложба је конципирана као целина која садржи четири сегмента: ратне сцене, планове, панораме и жанровске сцене.
Нирнберг, Франфурт на Мајни, Антверпен, Аугзбург, Венеција, Беч, Париз, Рим, Лондон и коначно, српски Београд, места су у којима се формирала европска представа града без чије је повести тешко разумети историју Подунавља и средње Европе и сву сложеност ницања визуелног идентитета Белог града.
У поводу прославе 100 година од Кумановске битке, Музеј града Београда је припремио изложбу Београд и Балкански ратови 1912-2012. која ће од 21.10.2012. бити изложена у Кнез Михаиловој улици од броја 23-29.
Током 1912. године Краљевине Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора су, први пут у историји формирале војни савез балканских држава, са циљем ослобађања поробљених територија и народа од Отоманске власти. Рат Турској је објављен 4. октобра 1912. године и после великих битака на Куманову и Битољу и успешних опсада Скадра и Једрена, победоносно је завршен ослобођењем Косова, Метохије и делова Старе Србије – Македоније. У целини, Балкански савез је представљао јединствени историјски пример концентрисане снаге балканских народа.
Поред редовних трупа Дунавских дивизија I и II позива, у Београду се за рат пријавило и око 2000 добровољаца. Током ратних операција Београђани су са пажњом пратили ток битака и наступање јединица, бринули о рањеницима, одавали почаст жртвама, пратили колоне ратних заробљеника и свечано дочекивали победнике. Иако удаљен од фронтова и војних операција, Београд је живео са својим ратницима и дао пун допринос победи српске војске.
Изложба Metahousing – насеља прошлости и градови будућности представља аутентичне вредности овдашњег градитељског стваралаштва спајајући две крајности, две тачке у времену: праисторију и савремени тренутак.
Изложба представља најпрепознатљивије, крајње, ултимативне аспекте неолитске и савремене архитектуре Београда. Изложба приказује винчанско насеље у Стублинама са преко 200 надземних кућа, сегменте новобеоградског блока 21 – Шест каплара и елементе архитектуре за 21. век – Центар за промоцију науке, Блок 39. Пројекат покушава да прикаже везу између појавности кућа и насеља са идеолошким, економским и социо-културним конструктима у неолиту и савременом пост-социјалистичком добу.
Изложба покреће питања: Ко је градио изложене куће? Ко је у њима становао и ко станује? Како је становање поимано у неолиту, а како се поима данас? Какави су били и какви јесу односи између суседа? Шта је формирало и шта формира осећај заједнице? Како трансформација друштва утиче на развој куће и изграђене средине? Које потребе човека треба да задовољи дом, објекат, насеље...? Како и зашто се рађају насеља и зашто нестају?
Изложба Metahousing – насеља прошлости и градови будућности поставља опште смернице за (ре)интерпретације и евентуално нове начине посматрања физичке појавности живота. Коначна решења за неке од проблема у тумачењима праисторијског света свакако су предалеко од аналогних или сличних образаца понашања данашњице. Изложба не нудити објашњења, дефиниције и тумачења, већ ствара простор за нова промишљања метапојавности праисторијског и савременог живота.
Настављајући сарадњу са Галеријом савремене ликовне уметности у Нишу Музеј града Београда у периоду од 26. новембра до 16. децембра 2012. године гостује у њеној Галерији Србија са изложбом која носи назив Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века.
Кроз 45 дела 38 уметника различитих генерација, али паралелно активних на уметничкој сцени те деценије, Музеј града Београда представља један сегмент своје богате збирке наше савремене уметности и настоји да пружи одговор на питање како данас, после више од једне деценије, изгледа поглед на уметност која је настајала на београдској сцени током оних турбулентних и тмурних, а за многе трагичних деведесетих година прошлог века? Да ли можемо, са ове временске дистанце, али и ограничени збирком коју поседујемо - а која је највећим делом настала захваљујући поклону Скупштине града Београда и раду њених Комисија за откуп уметничких дела које су их бирале у периоду 2003-8 - дакле, да ли можемо довољно јасно да сагледамо карактеристичне појаве, уметничке праксе као и појединачне уметничке исказе који су, носећи у себи дух промене, тражили одговоре на суштинска егзистенцијална питања тог времена, као и у којој мери су на том путу успели да сачувају свој истраживачки дух, аутентичност и аутономију? Чини се да је опште прихваћено мишљење овог тренутка да сцену деведесетих година карактерише пре свега мноштво паралелних токова, различитих језика и појава наслеђених из експресивне и субјективне уметности претходне деценије, истина у далеко мирнијем кључу, и са већим интересовањем за концептуалне и менталне процесе решавања уметничких проблема.
Сам наслов изложбе, то јест његов први део – Заобилазне стратегије – инспирисан је истоименим комплетом картица које су током седамедестих година прошлог века истовремено осмислила а заједно објавила двојица британских уметника, музичар Брајан Ино и сликар Питер Шмит . Њихове картице садрже упутства за решавање проблема везаних за креативне процесе, за мноштво могућих стваралачких путева, што је управо оно што и карактерише уметност код нас током деведесетих година – мноштво паралелних токова и индивидуалних стратегија. Исто тако, ради се о уметности која, иако доноси значајне новине на нашу уметничку сцену, осим ретких изузетака веома вешто 'заобилази' директно упућивање а још више конфронтирање са тада актуелном друштвено-политичком ситуацијом.
Ипак, упркос том мноштву паралелних токова и индивидуалних стратегија, условно речено заснованих на неекспресионистичком и неоконцептуалном приступу, упркос непостојању генерацијских обележја и упркос изузетно неповољних околности њиховог развоја, изложена дела јасно показују оно што је уметничка критика још тада препознала а данас потврђује, а то је постојање одређених нових појаве које су јасно одредиле простор савремене српске уметности тих деведесетих година.