У току 2013. године биће реализован сегмент четврте целине пројекта Метапојавности, који је своју премијеру имао 2012. презентацијом прве целине пројекта Metahousing: Neolithic and Modern Dwelling in Belgrade у оквиру International Architecture and Design Showcase у галерији Ambika P3 у Лондону, те представљањем исте поставке у Галерији науке и технике САНУ у Београду.

Четврта целина пројекта Метаоброк третира социо-културне аспекте конзумирања хране и пића у праисторији и савременом добу. Конзумирање хране и пића један је од најпрефињенијих начина за успостављање и одржавање друштвених односа међу људима. Планом за 2013. годину је предвиђено екранизовање рада архитекте Саре Виглсворт и Џеремија Тила Increasing disorder in а dining table. Поменути рад анализира прогресију једног свечаног ручка и покрете осморо људи који седе за великим трпезаријским столом. Интересантно је да су три цртежа на којима су приказане секвенце оброка постављена у обрнутом реду, тако да уколико се рад посматра, онако како се чита у западном свету, прву скицу представља сто у хаосу након завршеног оброка, средишња скица приказује динамику покрета руку током ручка, док трећа скица представља савршено аранжиран сто пре почетка оброка. Поставком инверзне шеме тока обедовања у три секвенце аутори су показали да се социјални односи између учесника у ручку одвијају невезано од тога да ли самом чину обедовања претходи или следи хаос.

Рад има јак архитектонски израз и сврстава се у најцитираније радове о динамици производње простора специфичних намена. Посебну вредност рада Increasing disorder in а dining table за пројекат Метапојавности и за реализацију целине која третира социјалне односе током конзумирања хране и пића налазимо у инверзији чинова обедовања. Реконструкција динамике социјалних односа за праисторијским столом се управо креће у том обрнутом смеру, од делића хаоса који је остао након обедовања ка самом чину обедовања и уредно постављеном столу.

Припреме за изложбу су у току. Погледајте слике са снимања видео-рада. Видео-рад снимљен је у продукцији Музеја града Београда, а статирали су сарадници на пројекту и запослени у Музеју. Вечеру за потребе снимања припремио је партнер пројекта Супермаркет.

Јелисавета Начић спада у оне знамените личности Београда о којима се повремено прича и пише. Познато је да је она прва жена дипломирани архитекта у Србији, али мало суграђана зна колико много је Јелисавета пројектовала, колико је било широко поље њених интересовања, колико граница је померила и у чему је све била пионир.

Дипломирала је 1900. на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду. Иако је њен радни век био кратак – од дипломирања, до одвођења у логор Нежидер 1916, Јелисавета Начић је у савременој меморији града присутна пре свега значајним и разноликим архитектонским остварењима, од којих је највећи број препознат од стране стручњака и заштићен као културно добро или ужива статус претходне заштите. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најбоље и најпрепознатљивије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први коју је пројектовала на самом почетку каријере 1905-1907. године. Овим пројектом је показала сав свој потенцијал и раскошни таленат.

У логору Нежидер је упознала мужа, родила ћерку, а после ослобађања са породицом одлази у Дубровник. Према подацима којима располажемо након тога се више није бавила пројектовањем.

Наталија Обреновић (1859-1941), кнегиња и прва нововековна српска краљица, била је жена високог порекла. Врло млада, удајом за кнеза, а потом краља Милана Обреновића, са само 16 година постала је владарка Кнежевине Србије. Живела је другачије него што су живеле друге жене тога доба.

Иако је њен живот углавном био везан за брак и породицу, краљица Наталија имала је важну улогу у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена, организацији помоћи за сиромашне и неговању рањеника, нарочито током српско-бугарског рата.

Родила се у Фиренци, а као дете је остала сироче. У браку пуном неспоразума, са краљем Миланом, била је 13 година. Мајка је краља Александра Обреновића, коме је, током његове владавине, покушала да буде главни саветник. У њеном друштву се као дворска дама налазила и Драга Машин, чије је венчање са Александром било за Наталију велико разочарење. После мајског преврата 1903. сва имовина породице Обреновић припала је Наталији. Од тог тренутка, она је постала велики добротвор, пре свега Београдског универзитета. Након атентата на њеног сина, краља Александра, није се враћала у Србију. Утеху је нашла у вери – прешла је у католичку веру и замонашила се.

У Србији је, са прекидима, живела свега око 15 година, а током свог дугог живота била је сведок пет ратова (два српско-турска, српско-бугарски, Први и Други светски рат).

Умрла је сама и заборављена, у манастиру у Паризу.

Октобар је месец у ком Музеј града Београда обележава своју годишњицу, а ове године је 110 година од оснивања Музеја. Управо зато ће тема предавања октобарске Трибине љубитеља историје Београда бити историја Музеја града Београда о којој ће говорити музејски саветник Музеја града Београда, историчар Мирјана Мијајловић.

Београдска општина је основала свој Музеј 15.10.1903. године. Предавање у оквиру Трибине љубитеља историје Београда је посвећено стодесетој годишњици од оснивања ове значајне институције културе у граду. Циљ излагања је утемељен на још једном подсећању јавности на важне и значајне догађаје из бурне прошлости Музеја - од потиснутог и заборављеног датума оснивања, преко бројних пресељења до неостварених жеља за подизањем нове зграде Музеја.

Без сталне музејске поставке на једној адреси, тешко је сагледати и препознати јединствену слику Музеја града Београда, коју творе делови мозаика сачињених од њихових меморијалних, завичајних, археолошких и културно историјских изложбених простора са сталним музејским поставкама на адресама расутим широм града. Сложеност Музеја може истовремено да буде и његово богатство које се најбоље види кроз изложбену, издавачку и савремену електронску презентацију културне баштине Града.