Настављајући сарадњу са Галеријом савремене ликовне уметности у Нишу Музеј града Београда у периоду од 26. новембра до 16. децембра 2012. године гостује у њеној Галерији Србија са изложбом која носи назив Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века.
Кроз 45 дела 38 уметника различитих генерација, али паралелно активних на уметничкој сцени те деценије, Музеј града Београда представља један сегмент своје богате збирке наше савремене уметности и настоји да пружи одговор на питање како данас, после више од једне деценије, изгледа поглед на уметност која је настајала на београдској сцени током оних турбулентних и тмурних, а за многе трагичних деведесетих година прошлог века? Да ли можемо, са ове временске дистанце, али и ограничени збирком коју поседујемо - а која је највећим делом настала захваљујући поклону Скупштине града Београда и раду њених Комисија за откуп уметничких дела које су их бирале у периоду 2003-8 - дакле, да ли можемо довољно јасно да сагледамо карактеристичне појаве, уметничке праксе као и појединачне уметничке исказе који су, носећи у себи дух промене, тражили одговоре на суштинска егзистенцијална питања тог времена, као и у којој мери су на том путу успели да сачувају свој истраживачки дух, аутентичност и аутономију? Чини се да је опште прихваћено мишљење овог тренутка да сцену деведесетих година карактерише пре свега мноштво паралелних токова, различитих језика и појава наслеђених из експресивне и субјективне уметности претходне деценије, истина у далеко мирнијем кључу, и са већим интересовањем за концептуалне и менталне процесе решавања уметничких проблема.
Сам наслов изложбе, то јест његов први део – Заобилазне стратегије – инспирисан је истоименим комплетом картица које су током седамедестих година прошлог века истовремено осмислила а заједно објавила двојица британских уметника, музичар Брајан Ино и сликар Питер Шмит . Њихове картице садрже упутства за решавање проблема везаних за креативне процесе, за мноштво могућих стваралачких путева, што је управо оно што и карактерише уметност код нас током деведесетих година – мноштво паралелних токова и индивидуалних стратегија. Исто тако, ради се о уметности која, иако доноси значајне новине на нашу уметничку сцену, осим ретких изузетака веома вешто 'заобилази' директно упућивање а још више конфронтирање са тада актуелном друштвено-политичком ситуацијом.
Ипак, упркос том мноштву паралелних токова и индивидуалних стратегија, условно речено заснованих на неекспресионистичком и неоконцептуалном приступу, упркос непостојању генерацијских обележја и упркос изузетно неповољних околности њиховог развоја, изложена дела јасно показују оно што је уметничка критика још тада препознала а данас потврђује, а то је постојање одређених нових појаве које су јасно одредиле простор савремене српске уметности тих деведесетих година.