Изложбу ХЛЕБ И ДОМ чине две целине: Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.
У оквиру целине Обредни хлебови у младеновачком крају представљени су предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.
Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота. Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду.
Обредни хлебови се израђују само уколико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала уметничка дела, а мање традиционалне погаче.
У оквиру целине Дозиднице представљен је део колекције текстилних предмета од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.
Рађене су најчешће на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.