Димитрије Аврамовић је био један од најобразованијих и најдаровитијих сликара свог времена, један од првих у низу радозналих и свестраних истраживача културне баштине у 19. веку и један од оних који су давали правац развоју националне уметности. Овај уметник који је осликао Саборну цркву у Београду и Карађорђеву цркву у Тополи, иако првенствено посвећен сликарству, бавио се и писањем и превођењем. Аврамовић је такође био међу првима који су почели да се баве карикатуром. Путовао је сакупљајући грађу о наслеђу Свете Горе што је и објавио у две књиге. Настојао је да напише биографије значајних српских сликара, а спада и међу зачетнике ликовне критике у Србији.

Захваљујући томе што је велики део слика и цртежа Димитрија Аврамовића сачуван, могуће је стећи детаљан увид у одлике његовог ликовног израза током уметниковог стваралачког живота у целини. Цртеж је био његова преокупација што је било у складу са класицистичким образовањем које је стекао на бечкој Академији. Димитрије Аврамовић је био најизразитији представник класицизма у српској уметности, о чему сведочи прецизан цртеж и готово савршена артикулација форме као једне је од главних карактеристика његовог сликарства. Трагајући за оним "истинитим" у уметности давао је предност свему реалном у односу на фикцију. За њега је истина имала већи значај него лепота, а лепота је могла бити једино у служби истине. Његов уметнички израз био је лишен страсти и поетике, ипак, његова остварења недвосмислено изражавају слободу са истински интелектуалним утемељењем, познавањем историјских чињеница и уметности у ширем смислу.

Својим широким образовањем и способношћу да схвати историјске и уметничке проблеме свога времена, оставио је изузетан допринос класицизму. Ипак, у сусрету са надолазећим вредностима романтизма, иако препознатљивим у неким од његових радова, није допустио да га тај талас сасвим понесе.