Сава Сандић рођен је у Зајечару, у избеглиштву, током Првог светског рата. Од најранијег детињства показивао је склоност ка уметности, а своје пуне потенцијале развио је током шегртовања у клесарској радионици Авантија Бертота и касније као помоћник у скулпторском атељеу Томе Росандића. Поред практичног искуства које је стицао код својих учитеља, Сандић није пренебрегао значај класичног образовања, у међуратним годинама учио је Занатску школу и курс фигуралног цртања код чувеног Петра Добровића. Академију уметности, коју је похађао са прекидима, завршава 1954. године. У међувремену, био је сарадник државне Мајсторске радионице Томе Росандића. Дугогодишњи рад са Росандићем највише је утицао на његов скулпторски израз и оформио га је као занатски прецизног, врсног познаваоца технике вајања и мајстора у обликовању материјала. Остварења која се налазе у колекцији Музеја града Београда припадају фигуративној пластици, којој је Сандић остао веран током целокупног стваралаштва. Ова дела представљају својеврстан пресек његовог уметничког израза у распону од 1950. до 2003. године. Радови су изведени у бронзи, гипсу, тиковини, ораховом дрвету и камену. Представе портрета, актова, женских фигурина, анималистичких скулптура, изведене су у пуној пластици, барељефу и на медаљама. У репрезентативне примерке Сандићевог опуса спадају монументалне фигуре „Каријатида“ и „Флора“, изванредни „Аутопортет“, експресивни „Аскета“, нежне женске фигурине „Балерина“, „Седећа девојка“, „Жена са огрлицом“.

Током више од пола века Сандић је имао више самосталних и десетину групних изложби у Београду, у многим градовима Југославије, као и у иностранству. Његове скулптуре красе музеје и приватне колекције на свим континентима. Био је члан УЛУС-а и УЛУПУДС-а који му је 1997. доделио награду за животно дело.