У новчани систем Римског царства солид (solidus) је увео цар Константин Велики 309. године. Његова тежина од 4,55 гр (1/72 део римске либре) није се кроз векове мењала. Солид је у потоњим временима постао стандард златног новца који ће следити и Византија. У раном периоду ковања носио је као гаранцију исправности каткад римску цифру LXXII, или једно ОВ (што може бити грчки број 72, или скраћеница за obrussa = на ватри пробан).
Приказани примерак је вредности 1,5 солида. На аверсу уз бисту цара читамо IMP CONSTANTINVS MAX AVG, а на реверсу је дата представа бога Сунца, Сола, коју прати натпис SOLI INVI-CTO COMITI. Ознака ковнице је SIS (Сисак).
Овај златник, натписом величајући бога Сола, указује на стање званичне религије Царства у тренутку ковања (317. год). Хришћанство ће практично постати државна религија тек након Никејског сабора 325. године који је најавио и отворио сам цар Константин.
Новац је откривен у селу Ушћу код Обреновца у оквиру једне мање оставе златника.