У гробовима млађег гвозденог доба на Карабурми нађено је око 15 бронзаних посуда, целих или делимично очуваних. То су већином раноримски облици из времена преласка старе у нову еру, а свега три до четири целе или фрагментоване посуде припадају старијим, хеленистичким облицима. Међу њима су најрепрезентативнији ситула и здела.
Ситула има две дршке које су срцоликим аташама причвршћене за тело посуде. Облик аташа указује на јужноиталско порекло посуде, која је највероватније израђена у некој од тарентинских радионица, где су сличне посуде прављене од IV до II века п.н.е. Друга посуда је мала здела, фијала, са омфалос дном (phialai mesomphaloi). И она је вероватно јужноиталског порекла, али није искључено да је направљена и у некој од грчких радионица у Малој Азији. Овај тип посуда коришћен је искључиво у фунералном култу, а у Грчку је, заједно са обичајем изливања течне жртве, стигао из Мале Азије у VI веку старе ере. На простору централног Балкана сличне посуде јављају се већ у најранијем хоризонту кнежевских гробова VI-V века п.н.е.
Њихова појава доводи се у везу са интензивним контактима локалне аристократије са грчким колонизаторима јадранске обале. Нестанком кнежевске аристократије старијег гвозденог доба, на Балкану нестају и овакве посуде. У том смислу фијала са Карабурме, која је на основу осталих прилога у гробној целини датована у III век старе ере, представља по свему изузетак. Иако пуна два века млађа од осталих, она је пронађена у истом контексту са старим примерцима – као гробни прилог – што може отворити низ питања на која је тешко, или пак немогуће дати одговор. Питање је да ли је суштина једне овакве појаве реминисценција неких старих обичаја или се само ради о делу ратног плена из неке од бројних пљачки југа Балкана. У овом другом случају, предмети су вероватно положени у гроб у оквиру обичаја Келта да уз своје мртве прилажу предмете који су им за живота били драги. У складу с веровањем о загребном животу сматрали су да ће покојник ове предмете понети са собом и користити их на на другом свету. Веровали су да је контакт између света живих и мртвих могућ једино у ноћи 1. новембра (Samhain), која је означавала крај старе, односно почетак нове године.