Пасош је издат на име Николе Георгија из Клисуре, турског емигранта, који је после издржаног "карантинског периода" кренуо са породицом за Крагујевац.
Земунски контумац је после Свиштовског мира (1791), када је Београд препуштен Турској, постао најистуренија тачка аустријског санитарног кордона према суседној Царевини. Доношењем низа прописа уводи се најстрожи војни надзор. Међу прописима је и онај од 19. октобра 1791, на основу којег "ниједан турски поданик није смео да борави у Земуну без дозволе војног команданта; а без пасоша војног команданта ниједан [турски поданик] се није смео удаљити из града". Пошто је издржао обавезно "карантинско време" и добио "персоналну санитарну отпусницу", Никола Георгиje је, попут многих страних, турских поданика, морао да прође и саслушање у земунској војној команди. Тек након тога, с обавезним пасошем, могао је да настави пут. Карантински "периоди" су се разликовали према ситуацији, и степеновали у три нивоа: "мирни", док се за болест још није чуло, "средњи", када би се болест појавила далеко од границе, и трећи, "опасни", када је куга била у непосредној близини. По контумацким правилима из 1730, време обавезног задржавања путника и робе у "опасном" периоду је износило 52 дана. Карантини су били уређени и организовани тако да је у њима било довољно просторија за пријем и раздвајање путника и робе, као и за њихово задржавање. Путнике би по приспећу прегледао контумацки лекар, и оне, код којих би се уочили знаци болести, пребацивао у лазарет. Уколико би се код контумацисте појавили знаци "миазме", време карантина би изнова започело. Просторије за издржавање карантинског времена биле су неудобне, "попут камене избе са два уска прозора, подом од опеке и неком врстом дрвене полице, која се протезала на два зида, и то је, сем пећи, био једини намештај".