Кнегиња Јулија Обреновић (1831–1919) била је велика љубав кнеза Михаила. Потицала је из мађарске племићке породице Хуњади и припадала највишем племству Аустроугарске. Дошавши у Београд, кнегиња се нашла у другачијој и мање развијеној средини. Много времена је проводила ван Србије, а кад би боравила у Београду, трудила се да град што више личи на праву европску престоницу. Тада су у Београду одржавани балови, концерти, позоришне представе. Кнегиња је била позната и по свом добротворном раду. Ипак, српски народ ју је увек доживљавао као странкињу и никад је није у потпуности прихватио.
Уметност осликавања стакла оживљена је у Бечу током бидермајера и убрзо је постала веома прихваћена. Теме сликане на стаклу преузимане су с порцелана. Представљани су пејзажи, цвеће, лов, алегорије, али и портрети, често чланова аустроугарске владарске породице. Та мода је пренета и у Србију. На изложеном пару чаша представљени су портрети кнеза Михаила и кнегиње Јулије Обреновић, с њиховим именима исписаним на старословенском језику.