Збирка примењене уметности и етнологије одсликава живот београдске породице од прве половине XIX века: културу становања, изглед куће, покућство, одевање и обичаје. У збирци се налази богата колекција предмета од сребра, порцелана, стакла, керамике, затим одевних предмета, накита, тепиха, стилског намештаја, као и велики број фотографија.

Прегледајте предмете из Збирке за примењену уметност. 
На нашем дигиталном депоу можете погледати и предмете из других збирки Музеја града Београда.

Легати и збирке

Легат Даринке Смодлаке

Рођена у Избишту у Банату, средњу школу је похађала у разним местима, а матурирала је, студирала, и завршила Медицински факултет у Београду. После специјализације у Бечу, враћа се у Београд, у којем трајно остаје и ради као зубни лекар. Урођено осећање за лепо, наклоност ка уметности и дружење са уметницима учинили су да др Даринка Смодлака почне да прикупља слике, скулптуре и предмете примењене уметности за опрему и украс свога дома. Временом, број предмета се толико увећао да је оформљена збирка, која садржи значајан број уметничких слика, скулптура, икона, стилског намештаја, посуђа од порцелана, стакла, сребра и другог материјала из XVII и XIX и XX века. Већи део слика и скулптура радови су наших познатих уметника: Уроша Предића, Паје Јовановића, Боре Стевановића, Ђоке Јовановића, Ристе Стијовића, Томе Росандића и других.

Из овако богате и разноврсне збирке, др Даринка Смодлака је извршила избор од 80 предмета, и од њих сачинила посебну целину. Године 1980, поклонила ју је Музеју града Београда у знак сећања на свог рано преминулог сина Милана Боку и супруга Милан Смодлаку.

Легат Ксеније и Раденка Перића

Први Уговор о поклону Музеј града Београда је закључио 1973.  са Раденком Перићем. Деценијама прикупљајући „лепе ствари“, овај страствени колекционар је, са супругом Ксенијом, желео да трајно завешта Музеју, поред ликовних дела, и 342 предмета примењене уметности. Међу њима су уметничко-стилски намештај, оријентални теписи, порцелан, стакло, сребро, сребрни накит и други предмети примењене уметности и етнологије из XVIII и XIX века.

Легат Роберта Ц. Гашпаровића

 Рођени Вршчанин, свој радни и пензионерски век провео je у Београду. Пре Другог светског рата, био је у Београду представник фабрике „Херц и син“ (Herz und i Sohn) из Банатског Карловца. Највећа љубав му је била прикупљање антиквитета. Пред Други светски рат завршена је његова кућа на Сењаку, која је својим изгледом требало да подсећа на готички замак у малом. Била је опремљена стилским намештајем, оријенталним теписима, предметима од сребра, порцелана, стакла и керамике из XVIII и XIX века. Страст према предметима примењене уметности није га напуштала, тако да је и након Другог светског рата допуњавао своје колекције и касније је све завештао Музеју града Београда. У Одсеку за примењену уметност и етнологију налази се преко 470 предмета.

Уговором о поклону, 1976, Музеј града Београда је од Роберта Цихлер Гашпаровића добио богату колекцију уметничко-стилског намештаја, оријенталних тепиха, сребра, порцелана, стакла, колекцију мушких џепних сатова и друго.

Легат Владимира Мариновића

Владимир Мариновић рођен је 10. октобра 1891. године у Дубровнику, где је стекао основно и гимназијско образовање. Правни факултет завршио је у Загребу 1913. године. Као један од оснивача Омладинског патриотског друштва „Цар Душан” у Дубровнику, чији су припадници били повезани са тадашњим напредним покретом у Краљевини Србији, био је изложен прогону аустријских власти. Стога је 1913. године илегално прешао у Србију и настанио се у Београду, истовремено примивши српско држављанство. Убрзо се запослио као дијуриста у Министарству народне привреде Краљевине Србије. По избијању Првог светског рата ступио је у српску војску као добровољац. Због промрзлина задобијених приликом повлачења преко Албаније 1916. године, пет месеци је провео на лечењу у француској бањи Виши, одакле је упућен у Африку. Године 1918. Министарство народне привреде Краљевине Србије поставило га је за дијуристу у генералном конзулату у Солуну, где је био демобилисан 25. маjа 1919. године. У дипломатској служби био је до 2. децембра 1919, када је на лични захтев пензионисан. У то време био је први секретар краљевског посланства у Буенос Ајресу. Године 1930. у Паризу је ступио у службу код француског друштва Societe Commerciale Franco–Sud Americaine, у којој је остао до 10. марта 1941, када је интерниран у Немачку. По повратку у земљу, 1. јуна 1941. године, непосредно после капитулације Краљевине Југославије, напустио је Београд и отишао у Херцег Нови, где је приступио илегалном народноослободилачком покрету. Током Другог светског рата, када је формиран Мјесни одбор за Херцег Нови и Боку Которску, постао је његов председник, а по ослобођењу Херцег Новог 28. октобра 1944. године председник Народноослободилачког одбора. За чиновника у Министарству иностраних послова у Београду постављен је 5. септембра 1945, а 5. маја 1955. године постао је заменик Павла Бељанског шефа Протокола ССИП–а.

Легат Јована Суботића

По жељи др Ивана Суботића (1893–1973), који је свој радни век пре Другог светског рата провео у дипломатској служби, у Завичајном музеју Земуна, који је саставни део Музеја града Београда, била је постављена соба родоначелника породице др Јована Суботића, познатог српског песника и књижевника. Др Јован Суботић, са супругом Савком, рођеном Полит-Десанчић, првом председницом Српског женског савеза, имао је четири сина. Други по рођењу син, др Војислав Суботић, био је по професији хирург и један од оснивача Медицинског факултета у Београду, на коме је био професор. Као добровољац, учествовао је у Првом светском рату, као и његов син Иван. Најстарији брат Дејан, школовао се на руским војним академијама и достигао чин генерал-лефтенанда.

Заоставштина породице Суботић, која је поклоњена Музеју 1975. године, састоји се од 56 предмета који су углавном везани за ове три личности. Ту се налазе повеље урезане у сребру посвећене Дејану Суботићу, одликовања др Војислава, породични албум, сребрни ибрик, породичне фотографије и др. После смрти др Анке Суботић, рођене Гођевац, њена ћерка Ружица и зет инг. Игор Переплотсиков, предали су 1986. године Музеју два албума са 300 породичних фотографија, генеалогијама породица др Ивана Суботића и др Анке Суботић, разна документа везана за обе породице, минијатуре ордења др Ивана В. Суботића, дипломе, пасоше и друге легитимације др Ивана Суботића, еполете др Војислава Суботића из Првог светског рата и друго.