Уобичајено је да се историја Краљевине Србије током 1914. године реконструише тек од краја јуна поменуте године. Тиме се наглашавају само политички догађаји везани за Јулску кризу и касније ратне операције. Међутим, неправедно је историјску стварност у времену између „Бугарског" рата и сукоба са Аустроугарском свести на пуки ратни пролог. Читава друга половина 1913. као и први месеци 1914. године прошли су у покушајима да се српско друштво прилагоди последицама ратовања из 1912 ̶ 1913, али и да настави са државним и приватним плановима како су они били уобличени пре мобилизације 1912. године.

Тако је у овом времену трајала демобилизација српских војника, дислокација гарнизона у „Нове области", церемоније у част победничке војске, али и потрага за војничким посмртним остацима и њихов пренос у старе границе Краљевине где су се налазиле породичне гробнице.
С друге стране, „Шонда" и „ Вајферт" су зидали нове фабрике, Српско бродарско друштво купило је неколико модерних пароброда. Народно позориште је припремало нове представе, а становништво гласало на општинским изборима или се борило се са послератном скупоћом. Годиине 1915. између осталог очекивала се Уставотворна скупштима, али и оснивање Медицинског факултета у Београду.

Кликните на годину или линк у тексту за више информација

• 1894

  Прва понуда збирке Самуила Стефановића за откуп Београдској општини

• 1902

  Први откупи збирки за Општински музеј

• 1903

  Оснивање Музеја

• 1911

  Писмо предсeдника општине Љубе Давидовића (Чика Љубе) за смештај Општинског музеја

  Решење Министарског савета Краљевине Србије о уступању Конака кнегиње Љубице за Општински музеј

  Излази публикација о Београду где је Конак кнегиње Љубице потписан као Музеј вароши Београда

• 1929

  Музеј и Библиотека делују као јединствена институција

  Управљање Музејем је поверено Марији Илић Агаповој

  Рад Музеја у просторијама зграде Општине у Узун Мирковој 1

• 1930-1931

  Пресељење музеја у нове просторије у улици Краља Петра 26

  Председник Београдске општине, Милан Нешић, поклања Музеју колекцију оригиналних фотографија И. В. Громана

• 1932

  Организовање првих тематских изложби

  Поклон Ђорђа Вајферта

• 1935

  Нови(привремени) смештај Музеја

  Нова стална поставка

• 1937

  Први пут се у просторијама Музеја приређују изложбе других уметника

• 1940

  Самостални рад Музеја

  Оснивање Дома културе

  Посета кнегиње Олге

• 1941

  Др Миодраг Грбић, први в.д. директора Градског музеја

  Страдање Музеја у рату

• 1942

  Градском музеју је прикључен Уметнички павиљон на Калемегдану

• 1944

  Савезничко бомбардовање

• 1945

  Формирана је комисија која је радила на утврђивању штете настале у току Другог светског рата

  Ново име Музеја

  Послератна поставка

• 1948

  Музеј града Београда организује прва систематска археолошка ископавања

• 1941-1949

  Отуђивање предмета из Музеја у послератном периоду

• 1950

  Стручна библиотека Mузеја је формирана као засебна служба

  Музеј илегалних партијских штампарија у саставу Музеја града

  Музеј 4. јула у саставу Музеја града Београда

• 1952

  Легат Паје Јовановића налази се у Музеју града Београда

• 1954

  Излази из штампе Годишњак Музеја града Београда (касније Годишњак града Београда)

  Расписан први конкурс за подизање нове зграде Музеја

  Музеј 4. јула у саставу Музеја града Београда

• 1961-1964

  Последње три изложбе у згради Музеја у Змај Јовиној 1

• 1963

  Музеј Томе Росандића је отворен за јавност

• 1965

  У Трговинском суду у Београду уписано је да је Музеј града Београда основан 15. октобра 1903.

  Основан Музеј Јована Цвијића

• 1966

  Основан је Клуб љубитеља историје Београда

• 1967

  У Старом двору отворена изложба Београд у XIX веку

• 1968

  Народни музеј Земуна интегрише се у састав Музеја града Београда

  Закључено да се Музеј града трајно смести у Старом двору

  Формирање Центра за документацију

  Музеј Јована Цвијића отворен за јавност

• 1968-1980

  Активности Музеја у Манаковој кући

• 1969

  Основан Музеј Бањичког логора

  Легат Петрa Поповићa je ушао у састав Музеја

• 1970

  Формира се Одељење за пропаганду, издавачку делатност и педагошки рад

  Дефинисано је графичко решење лога Музеја

  Музеј Паје Јовановића је отворен за јавност

• 1970-1979

  Међународна гостовања Музеја са изложбом Београд јуче, данас, сутра

• 1975-1989

  Међудржавна сарадња са Историјским музејом града Варшаве

• 1976

  Поново је расписан конкурс за зграду Музеја

  Спомен-музеј Иве Андрића отворен је за јавност

• 1980

  Конак кнегиње Љубице је у саставу Музеја

• 1981

  Легат Паве и Милана Секулића улази у састав Музеја града Београда

• 1985

  Музеј Младеновца је у саставу Музеја града Београда

• 1999

  "Милосрдни анђео"

• 2001

  Збирка икона Секулић отворен је за јавност

• 2003

  Обележавање стогодишњице Музеја

  Штампана монографија Музеја града Београда

• 2006

  Зграда Нове војне академије у Ресавској 40б додељује се Музеју

• 2007

  Скупштина града изузима из састава Музеја града Београда легате Вељка Петровића, Недељка Гвозденовића и Ристе Стијовића

Традиционална изложба ТИСО 2013 секције Текстил и савремено одевање УЛУПУДС-а се састоји из три сегмента - текстил, одевање и аксесоар. У питању је најзначајнија продукција ове секције између два ТИСО-а.

Изложба ТИСО је увек атрактивна због разноврсности експоната, техника израде као и коришћених материјала. Као посебан сегмент у Ноћи музеја планирано је ангажовање чланова секције који ће приказивати различите технике моделирања. Посетиоци изложбе ће том приликом моћи да се нађу у улози модела-манекана. Читав догађај биће забележен фотоапаратом, након чега ће фотографије бити постављене на званичном сајту удружења УЛУПУДС.

Изложба се реализује под покровитељством Општине Стари град, Министарства културе и информисања и Секретаријата за културу Града Београда. Медијски покровитељ је РТС.

Јелисавета Начић спада у оне знамените личности Београда о којима се повремено прича и пише. Познато је да је она прва жена дипломирани архитекта у Србији, али мало суграђана зна колико много је Јелисавета пројектовала, колико је било широко поље њених интересовања, колико граница је померила и у чему је све била пионир.

Дипломирала је 1900. на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду. Иако је њен радни век био кратак – од дипломирања, до одвођења у логор Нежидер 1916, Јелисавета Начић је у савременој меморији града присутна пре свега значајним и разноликим архитектонским остварењима, од којих је највећи број препознат од стране стручњака и заштићен као културно добро или ужива статус претходне заштите. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најбоље и најпрепознатљивије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први коју је пројектовала на самом почетку каријере 1905-1907. године. Овим пројектом је показала сав свој потенцијал и раскошни таленат.

У логору Нежидер је упознала мужа, родила ћерку, а после ослобађања са породицом одлази у Дубровник. Према подацима којима располажемо након тога се више није бавила пројектовањем.

Наталија Обреновић (1859-1941), кнегиња и прва нововековна српска краљица, била је жена високог порекла. Врло млада, удајом за кнеза, а потом краља Милана Обреновића, са само 16 година постала је владарка Кнежевине Србије. Живела је другачије него што су живеле друге жене тога доба.

Иако је њен живот углавном био везан за брак и породицу, краљица Наталија имала је важну улогу у друштвеном животу Србије, посебно у еманципацији жена, организацији помоћи за сиромашне и неговању рањеника, нарочито током српско-бугарског рата.

Родила се у Фиренци, а као дете је остала сироче. У браку пуном неспоразума, са краљем Миланом, била је 13 година. Мајка је краља Александра Обреновића, коме је, током његове владавине, покушала да буде главни саветник. У њеном друштву се као дворска дама налазила и Драга Машин, чије је венчање са Александром било за Наталију велико разочарење. После мајског преврата 1903. сва имовина породице Обреновић припала је Наталији. Од тог тренутка, она је постала велики добротвор, пре свега Београдског универзитета. Након атентата на њеног сина, краља Александра, није се враћала у Србију. Утеху је нашла у вери – прешла је у католичку веру и замонашила се.

У Србији је, са прекидима, живела свега око 15 година, а током свог дугог живота била је сведок пет ратова (два српско-турска, српско-бугарски, Први и Други светски рат).

Умрла је сама и заборављена, у манастиру у Паризу.