25. јануар - 5. фебруар 2020.
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8

аутор изложбе: Миљан Стевановић

Досадашњи уметнички рад Миљана Стевановића карактерише посвећено бављење сликарством. Док се његов однос према слици временом мењао, захваљујући софистицираном ликовном језику и дисциплинованом сликарском поступку, свака фаза је доприносила пуноћи сликарског и поетског израза. У формалном смислу Стевановићев рад се развијао од апстрахованих, условно речено пејзажних композиција, ка слици која опстаје у сопственој самодовољности. У поетском смислу аутор се кретао непрегледним пољима да би потом зашао у поље фантазма , сугеришући кретање од интимног доживљаја природе и света ка простору имагинарног, несвесног и ка различитим сферама духовности. Иако је слика својом материјалом природом присутна у нашем свету она дејтвује на наша чула, изазива емоционални доживљај и подстиче асоцијације, покреће менталне слике и производи бескрајне низове индивидуалних интерпретација посматрача. Само ткиво слике, саздано из бројних сликаних слојева, настало је у дуготрајном поступку грађења микроцелина које су у крајњем резултату потчињене утиску визуелног јединства. Ритмичко понављање потеза, налик фином ткању, сведочи о нераскидивој вези извођачког и контемплативног. Комлексна мрежа бојених потеза гради композицију без средиша и тежишта, расуту на више потенцијалних фокуса, која има претензију да експандира у простор, ширећи се и изван оквира слике. Стевановић ову тенденцију у новијој серији радова развија уз употребу технологије проширене стварности. Уводећи VR наочаре у рад потенцирана је екранска природа слике која одваја субјекта од окружујуће реалности. Целокупно визуелно поље заокупљено је сликарском конструкцијом која функционише као непропустљива мембрана према спољашњем свету. Стевановић у свом раду разматра медијски идентитет сликарства у широком распону од површинског дејства слике на платну до урањања у сликарски простор у виртуелној реалности. Хибридност новијих радова појављује се као екстензија медија, а електронске протезе чине да дело у потпуности окупира чуло вида и потчини му цело тело посматрача. Појачани доживљај визуелног садржаја претпоставља разноврсне ефекте на посматрача, од удаљених сфера чулног и разумског, до потенцијалних преклапаља афективног и тансцендентног.