У опсежном ликовном опусу знаменитог сликара Павла Паје Јовановића (1859–1957), који је обиловао историјским, оријенталним, митолошким, религиозним и портретним композицијама, значајну целину чине представе са ликом уметникове супруге Хермине (Даубер) Јовановић Муни (1892–1972).

На више од тридесет слика, пастела и цртежа обухваћених изложбом, на којима фигурира Муни, а који се чувају у оквиру Легата Паје Јовановића у Музеју града Београда, Јовановић је своје обожавање супруге преточио у ликовни миље, стварајући од свог модела својеврстан објекат уметности, достојан дивљења. Представе Муни, као отелотворења идеалне лепоте, јављају се у Јовановићевим делима у различитим тематским оквирима, од њених представа као отмене даме из високог друштва, преко митолошких и алегоријских композиција, до акта.

Поникао на изворима европске уметности позног 19. века, Паја Јовановић је, као реномирани уметник светске репутације, неговао дух идеалистичког реализма, који се темељио на поукама стеченим током школовања на угледној Ликовној академији у Бечу. Стварајући у складу са Кантовим поимањем природне и уметничке лепоте, Јовановић је тежио високо естетизованој и улепшаној представи стварности. Лепота, која као главна тема провејава Јовановићевим портретима, врхунац достиже у визуализацији уметниковог најдражег модела, супруге Муни.

Хермина (Даубер) Јовановић, рођена у Будимпешти 1892, упознала се са времешним сликарем 1905, када је и постала његов модел. Иако најинтимнија особа у уметниковом животу, о себи је оставила оскудне податке. Познато је да се за свог 33 године старијег супруга удала у Бечу 1917. године. У складном браку, дугом четири деценије, између уметника и његове супруге развио се посебан психоестетски однос, који се може тумачити кроз визуру Пигмалионовог ефекта. Овидијева прича о Пигмалиону, уметнику који се заљубио у своје дело, аналогна је Пајиној апологији Муни, која је, са својим заносним изгледом, била уметников модел, муза и инспирација.