Надежда Петровић (1872-1915) је једна од првих ученица новоотворене Српско-цртачке и сликарске школе у Београду 1896-97. Уметничко образовање је наставила у Минхену, и под утицајем Игора Грабара сликала импресионистичким сликарским поступком. Прву самосталну изложбу приредила је у Београду 1900, у Великој школи, уобличавајући сликарски рукопис и стилско опредељење сликањем у природи. Од 1903. сликала је околину Београда и радила на организовању југословенских уметничких изложби 1904, 1906, 1912. Тежила је да нађе свој сликарски израз адекватан индивидуалном доживљају стварности, и створила ремек дело модерне уметности у српском сликарству. Усвојила је импресионистичке сенке, плаве и љубичасте, док су најосетљивије партије наранџасте. Овај пејзаж је авангардног карактера, одраз њене снажне и даровите личности.
Припада краткој импресионистичкој фази Надежде Петровић, којој је и сама придавала значај сигнирањем својих малобројних радова.