Ђорђе Крстић (1851-1907) је најдаровитији и најдоследнији сликар српског сликарства XIX века, коме су се дивили његови савременици и млади поштоваоци, водећи српски импресионисти, Надежда Петровић, Коста Миличевић и Бора Стевановић. Мртва природа Аласка врата је настала у последњем, најбогатијем периоду Крстићевог рада у Београду, у кући на Дорћолу, Змај Јовина 35. Новина у Крстићевом стваралаштву био је сам сликарски поступак. Крстић слика на мркој позадини, пастозно, широком четком, што оставља утисак брзине и снаге. Светлост сунца ушла је у његове слике и оне су блиске претечама пленеризма и импресионизма у српској уметности.
Целовит сликар, личност веома широких интересовања, познавалац проблематике академског реалистичког сликарства, показао је у својим најбољим делима, Бабакају и Аласким вратима, прихваћен, другачији начин сликања, који је суверено владао у Европи крајем XIX века. Он је од виђеног, дубоко доживљеног, стварао поетске светове сопственог сликарства. Слика је сачувана у породици Ђорђа Крстића, и представља ремек дело, најпотпуније остварење идеје и духа реализма у историји српске ликовне уметности.