Јоргос Кордис, утемељен у естетским начелима византијске уметности, сматра се једним од најзначајнијих и најаутентичнијих представника савременог иконописа. Иако препознатљиве по модерном колориту и савременим ликовним решењима, Кордисове иконе строго следе канонске принципе, а сам уметник често истиче своју доследност предању, које схвата као непрекинут ток трагања за бољим изразом смисла Канона и Православља. Све „ново“ на Кордисовим иконама јесте у служби постизања „предањског“ циља – укидања одвојености насликаног простора иконе и простора посматрача, тј. увођења посматрача кроз ритам и светло у нову реалност нетварне Светлости и сапостојања са Светима.

Поред практичног бављења иконописом, Јоргос Кордис и теоријски промишља улогу иконе и њених елемената у животу Цркве. Аутор је петнаестак књига од којих су Карактер и смисао апстрактних тежњи византијског сликарства, У ритму: етос линије у византијском иконопису и Фајумски портрети и византијска икона преведене на српски.