Јединствена уметничка оставштина Димитрија Аврамовића, једне од најзначајнијих личности српске уметности прве половине 19. века, која се највећим делом чува у Народном музеју у Београду, а која обухвата сликарски и цртачки стваралачки опус представљена је на изложби коју можете погледати до 3. маја 2016. године.
Музеј Бањичког логора посвећен је успомени на заточенике и жртве нацистичког концентрационог логора из Другог светског рата. Прва поставка, у ограниченом простору, отворена је 1969. године. Нова концепција реализована је 1983. на приближно 450 м2, а због нових истраживачких резултата 2001. године представљена је измењена и допуњена поставка Музеја Бањичког логора. Документарна грађа, плакати и фотографије, уз велику макету логорског комплекса, чине оквир у који се уклапају сачувани лични предмети, оригинални цртежи, скице и ручни радови логораша. Посетиоцима је на овом простору представљено 400 експоната. Посебно се издваја меморијална сала у којoj je реконструисан амбијент логорашке собе.
Бањички логор
Логор на Бањици основан је 5. јула 1941. године, у згради XVIII. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије, док су први заточеници доведени 9. јула. Кроз овај концентрациони логор прошло је 24.000 затвореника, углавном Срба, али и припадника других народа. До данас је поуздано идентификовано 4.200 стрељаних логораша. Том списку треба додати и хиљаде заточеника који су одавде били депортовани широм Европе. Логор је распуштен 4/5. октобра 1944. године.
Прегледајте предмете изложене у Музеју бањичког логора.
На нашем дигиталном депоу можете погледати и предмете из других музеја и збирки Музеја града Београда.
Адреса: Павла Јуришића Штурма 33
Тел: 011 263 08 25
Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Истраживања на Винчи започео је професор Милоје Васић, који је на овом месту вршио археолошка ископавања између 1908-1934. и која, са прекидима, трају до данас. Налази са ових ископавања чувају се у Народном музеју у Београду, а мањи део у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.
Винча је појам којим се обележава зенит европског неолита. Између 5300. и 4300. год. п.н.е. простор данашње Србије и Централног Балкана постају културно средиште Европе, а на месту данашње Винче формирано је велико насеље.
Археолошки налази из Винче и других неолитских налазишта у овом делу Европе променили су наш поглед на праисторијског човека. Остаци откопаних насеља говоре о развијеној култури становања и цивилизацијском напретку.
На раскрсници стратешких водених и друмских путева Винча постаје највеће тржиште тадашње Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа, већ и због ретких сировина и предмета који су у њу допремани из Трансилваније, горњег Потисја, доњег Подунавља, и са обала Егејског и Јадранског мора.
Налази у археолошком слоју високом око 10,5 м сведоче о континуитету живота све до наших дана.
Стална поставка
Културни слојеви из Винче садрже праве ризнице најразноврснијих предмета: алате од камена и животињских костију, керамичко посуђе за свакодневну употребу, луксузне посуде од керамике, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, просопоморфне поклопце, накит од разних врста скупоцених материјала и друге предмете израђене у самој Винчи, или прибављене из удаљених области средње Европе, доњег Подунавља или Медитерана. На основу ових налаза, као и на основу остатака архитектуре и коришћених сировина је поуздано реконструисана материјална и духовна култура неолитских становника Винче.
Археолошки налази са ископавања од 1978. која је вршио Музеј града Београда чине највећи део музејске поставке у Винчи, чији је фокус на неолитском периоду, а изложени предмети из бакарног и бронзаног доба, као и са средњовековне некрополе, сведоче о вишемиленијумском континуитету живота на Винчи.
Прегледајте предмете из сталне поставке на Археолошком налазишту у Винчи и других наших музеја и збирки на нашем дигиталном депоу.
1. април - 31. октобар (Ван овог периода посете се најављују!)
Стручна вођења викендом од:
10, 11:30, 13, 14:30, 16 и 17:30
У дому Паве и Милана Секулића, који су ови пасионирани колекционари, заједно са збирком икона, слика и дела примењене уметности, поклонили граду Београду 1970. године, y аутентичном ентеријеру налази се највећа збирка икона коју је у Србији могуће видети на једном месту. Збирка се састоји од 165 икона насталих у периоду од XV до XX века на простору Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Италије, Грчке и Русије.
Сликарство XIX века заступљено је портретима Павела Ђурковића, Константина Данила и Арсенија Теодоровића, као и религиозним композицијама Стевана Алексића, Јована Клајића и других, а сликарство XX века пејзажима Јована Бијелића, Марка Челебоновића и Игњата Јоба.
Милан Секулић
Архитект Милан Секулић (Сремска Митровица, 1895 – Београд, 1970) у међуратном периоду пројектовао је и остварио неколико стамбених вишеспратница, приватних и пословних зграда у Београду, међу којима треба истаћи стару зграду дневног листа Политика и зграду у Узун Мирковој улици 5, у којој се налазио његов породични дом. Као веома цењен предузимач, организовао је и највеће грађевинске подухвате свог времена, изградњу палате Албаније у Београду и Бановске палате у Новом Саду.
Прегледајте предмете Прегледајте предмете изложене у Збирци кона Секулић.
На нашем дигиталном депоу можете погледати и предмете из других музеја и збирки Музеја града Београда.
Када је први пут Паја Јовановић посетио Београд не зна се тачно (могуће да је то било током његових посета родном Вршцу и јужним крајевима Србије последњих деценија XIX века) и мада у њему због велике ангажованости и посла на свим странама света није никада дуго боравио, Београд је био град коме се увек враћао. Како је почетак Другог светског рата спречио планове за изградњу уметничког атељеа у Београду, за који су већ били урађени нацрти, Паја Јовановић је 1950. започео преписку са управом Музеја града Београда око отварања Легата. Своме граду желео је да остави, како је говорио "оно што би вредело чувати" од његовог рада и алата, како би се направио један атеље, соба мајстора, занимљива за гледаоце који би желели више да сазнају о њему и његовом делу.
Целокупан Легат са више од 800 предмета предат је 1952. на чување Музеју града Београда којем је по уметниковој жељи после његове смрти, 30. новембра 1957. у Бечу, предата и посмртна урна. Као што је желео, урна са посмртним остацима пренета је и положена да вечно почива у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, а истога дана Музеј града Београда је испунио и другу жељу легатора и 11. јуна 1970. је отворен Музеј Паје Јовановића.
Легат је 1972. допуњен поклоном уметникове супруге Хермине-Муни Даубер, која је Музеју града Београда оставила 11 уметникових слика из приватне колекције и више комада стилског намештаја.
Паја Јовановић
Сликар Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Беч, 1957) рођен је у породици фотографа Стевана и Ернестине Јовановић. Године 1875. дошао је са оцем у Беч, где се 1877. уписао на престижну Академију ликовних уметности. По завршетку студија много је путовао и радио за галеристе Париза и Лондона, а од 1895. живео је у Бечу. За члана САНУ изабран је 1888. године.
У својој изузетно дугој уметничкој каријери остварио је изузетна дела: историјске композиције (Сеоба Срба, Проглашење Душановог закона), жанр сцене (Кићење невесте, Борба петлова, Мачевање) и велики број портрета познатих личности (Михаило Пупин, краљ Александар и краљица Марија Карађорђевић). Огледао се и у црквеном сликарству изводећи иконостасе у црквама у Долову и Новом Саду.
Прегледајте предмете изложене у Музеју Паје Јовановића.
На нашем дигиталном депоу можете погледати и предмете из других музеја и збирки Музеја града Београда.
Погледајте видео