© Услови коришћења

Приликом археолошких ископавања у Винчи откривене су четири статуете, које припадају баденској култури (енеолитска култура распрострањена на територији Панонске низије). Једна од њих, очувана скоро у целини представља идола, строго стилизованог, украшеног урезима по целој површини и са јасно наглашеним полом. Њена посебност је у томе што припада малобројним предметима култне намене овог периода у југословенском Подунављу. Антропоморфна пластика је доста ретка у баденској култури, можда и због чињенице да сточарство у енеолиту има доминантан карактер, што је условило престанак приказивања земљорадничких атрибута плодности. Према начину моделовања и квалитету израде, она заузима високо уметничко место у пластици целокупног баденског културног комплекса. На основу начина украшавања идола из Винче може се сагледати хронолошки однос статуета са сличним налазима из Мађарске, блиским болераз култури, што је од посебног значаја за датовање баденске културе на територији Београда.

© Услови коришћења

На сачуваном фрагменту надвратника је преостао део ктиторског натписа у три реда. Писан српском екавицом, ћирилицом. Уз обичне лигатуре, у натпису је присутан и редак начин скраћивања и повезивања којим су постигнута посебна монограмска решења. Слова су обликована длетом, са декоративношћу особеном за перо и папир, а не за клесање у тврдом материјалу. Укупна ликовност натписа се изузетношћу лигатура и монограма изједначава са лепотом уметничког дела највише категорије. 

На почетку, у висини два горња реда текста, уклесан је крст са Голготе, а за њим: "В Христа Бога благоверни деспот Стеф... Београдске обнових место сие и призидах певнице и... придржеш..."

© Услови коришћења

У мушком, ратничком гробу пронађени су делови појаса, глинени лончић начињен гњетањем и секира.

Језичац и окови појаса са рељефним представама биста израђеним по угледу на касноантичке портрете, као и лозица, са “персијски” стилизованим палметама, указују на византијске узоре. Малобројни сродни појасеви потичу из Панонске низије, па порекло радионице оваквих предмета можда треба тражити у средњем Подунављу. Њихова раритетност упућује на златарске производе израђене за посебне намене.

Раскошан појас указује на високи војнички ранг, или, у овом случају, вероватније, на човека којем је драгоценост уручена за ратне заслуге постигнуте на бојном пољу у пограничним областима, током померања граница међу државама насталим на тлу негдашње Аварије у Панонској низији.

© Услови коришћења

Међу предметима који припадају времену старијег гвозденог доба, својом лепотом и монументалношћу издваја се појас раскошно декорисан геометријским мотивима и палметом. Највећи број сличних предмета потиче из случајно откривених гробница у доњем току Велике Мораве, територији на којој је, према штурим историјским изворима, живело племе Трибала. Неколико, такође случајних, налаза потиче из јужне Бачке, а два појаса од златног лима откривена су у кнежевској хумци код Новог Пазара, где су уз помоћ луксузних производа пореклом из јужноиталских грчких колонија поуздано датовани у крај VI, односно почетак V века старе ере. У већини случајева појасеви су налажени у пару, те се претпоставља да су тако и ношени. Ова врста луксузних украса представља један од најблиставијих производа праисторијске тореутике. Појасеви су без сумње производи домаћих радионица, настали под утицајем грчких или македонских занатлија. Та симбиоза локалних и страних, грчких, уметничких тежњи и концепција, јасно се одражава у избору орнаменталних мотива. Геометријски мотиви ромбова и свастике припадају аутохтоној традицији, и на простору Балкана су познати још од бронзаног доба, док је мотив палмете типичан за грчко подручје. Појава скупоцених предмета грчке провенијенције, односно производа од племенитих метала насталих радом локалних занатлија, документује нагли успон племенске заједнице Трибала, унутар које је током VI-V века старе ере дошло до издвајања слоја племенске аристократије - ''кнежева''. Богато декорисани појасеви, израђени по укусу и захтевима локалних моћника, показују да је за потребе тог сталежа, интензивном обрадом племенитих метала и врхунским достигнућима локалних занатлија, створена нека врста дворског стила.

© Услови коришћења

Посуда облика кантарос се складном формом и брижљиво изведеним орнаменталним мотивом, сврстава међу најрепрезентативније примерке свог доба. Сам облик ових посуда потиче из Грчке, где су, током гозби, коришћене за служење вина. Вино се приносило у великим посудама (kantharos heksamilia), из којих се течност захватала и пила уз помоћ мањих посуда истог типа. Сету посуђа намењеног служењу и испијању вина припадала је и већа плитка тацна која се постављала испод великог кантароса да би се у њу сливала проливена течност.

Металне форме ових посуда се на простору централног Балкана појављују већ током VI века старе ере. Овакве посуде могла је себи приуштити само аристократија, па их данас и проналазимо у гробовима-хумкама ондашњих моћника. Истовремено, керамичке облике ових посуда прихвата и сиромашније становништво, које наставља да их користи и током млађег гвозденог доба. Израђене на грнчарском витлу, које је на овом простору пре доласка Келта било скоро непознато, ове посуде назване псеудо-кантароси постају једно од основних обележја материјалне културе, не само на територији насељеној Скордисцима, већ читавог простора насељеног источном групацијом Келта. Верује се да управо ове посуде представљају одраз палеобалканског етничког супстрата, садржаног унутар новонасталих заједница.

На кантаросу са Карабурме, келтски мајстор је моделовањем богато украшених, шупљих дршки, уз коришћење печатног, типично келтског, орнамента за извођење украса на трбуху, створио специфичан, може се рећи и јединствен изглед керамичке посуде. На њој се у пуном сјају, кроз спој традиционално распрострањених облика с новим келтским уметничким тежњама, уочава нова идеја и нови дух, који су током формирања заједница млађег гвозденог доба на тлу централног Балкана утицали на стварање новог стила у изради грнчарије, својственог само материјалној култури Скордиска.

© Услови коришћења

Теракота из Грабовца интересантна је по томе што стилски припада најразвијенијој "барокној фази" винчанске пластике. Ову фазу одликује реалистичко, тродимензионално обликовање људске фигуре, са обиљем детаља.

Најчешће је то представа жене у седећем или стојећем ставу са наглашеним женским атрибутима у богато украшеној одећи. То није случајан избор, јер жена представља симбол плодности, Велику Мајку, главно божанство које је имало врло значајно место у животу ових, давно ишчезлих неолитских земљорадника. Да би им усеви боље рађали и жетва била што плодоноснија, људи су прибегавали магијским радњама како би умилостивили богове, па није чудно што се на неолитским налазиштима среће тако велики број фигурина. Истовремено, они су своје божанство, или инструмент магије, облачили у различите сукње и хаљине, што представља добар извор података и могућност да се реконструише одећа праисторијске жене.

© Услови коришћења

Просопоморфни поклопци су распрострањени на целокупној територији винчанске културне групе и међусобно су веома слични. Сви су углавном цилиндричног облика, са наглашеним рожастим дршкама, пластично извученим носем, изразито обликованим очима и разноврсном декорацијом. На нашем примерку су приказане зенице, што је иначе редак случај. Ова врста посуда је служила за поклапање амфора са цилиндричним вратом. Исто тако, имала је и другу, много значајнију функцију, да штити садржај посуде од свих урокљивих и непознатих сила. Најизразитији део лица на поклопцу су очи, које се повезују са такозваним "мистичним очима". Раширено је веровање да су очи "огледало људске душе", а могу да буду зле и урокљиве. Оне често имају снагу да негативну магичну моћ усмере у корист појединца, или целе заједнице, тако да добијају одбрамбено, апотропејско својство. Поред тога, очи поседују и моћ сталног посматрања, будност, контролу, свест и савест одређеног начина живота и понашања људи, утичући на тај начин на стварање неког облика њихове магије и религије.

Такође, просопоморфни поклопци могу да представљају маску која има магијску моћ да заштити људско биће или свештеника-врача од неограничене снаге божанства пред које излази. Као такви, они се не могу посматрати издвојено од остале винчанске пластике, жртвеника и култних објеката, јер заједно чине део одређених ритуала верских обреда и религијских веровања праисторијских заједница.

© Услови коришћења

Реалистичан портрет човека, на измаку зрелог и на прагу позног периода живота, одаје утисак снаге и промишљене самоуверености. На основу представа на новцу утврђено је да приказује цара Маркина.

Цар Макрин (Imperator Caesarus Marcus Opellius Severus Macrinus Augustus, 217-218), је рођен 164. године у скромној породици, у Цезареји, лучком граду у Мауританији. Сматра се да је 217. Макрин убио цара Каракалу и наследио га на престолу. У знак одушевљења због убиства Каракале, Макрину су у Риму подигнуте многе статуе, иако он сам, као владар, никада није крочио на тло Италије. Током своје четрнаестомесечне владавине, Макрин је покушао да стабилизује унутрашње политичке прилике у Царству и поправи економску ситуацију. За нове намеснике провинција Паноније, Дакије и Мезије поставио је своје најближе сараднике, чије су му трупе остале верне до краја.

Упркос настојањима да ојача државу имао је непријатеље, нарочито међу војним заповедницима, чијим претераним захтевима није желео да удовољи. Суочен са побуном и проглашењем младог Елагабала (218-222) за цара, Макрин је, у нади да ће се спасити, обријао главу и браду. Међутим, био је издан, откривен и убијен. Елагабал је после убиства прогласио "брисање сећања" (damnatio memoriae); уследило је систематско уништавање и уклањање Макринових статуа, чиме се објашњава мали број портрета који се могу поуздано атрибуисати као Макринови.

Ова биста је откривена у атару села Болеч, у близини претпостављене трасе пута из Сингидунума ка Виминацијуму, код данашњег Ритопека, који је тада, могуће, био царски посед. Претпоставља се да је биста била наручена за вилу градског или рударског магистрата, у којој је и била постављена.

Макринов портрет израђен је у северијанском и постсеверијанском класицистичком стилу, са елементима новог, реалистичког стила, који тежи да представи унутрашњи живот личности. Биста цара Макрина је несумљиво антологијско дело римске портретне уметности.