Заводљивост провокације коју преносе трајно изоловани историјски моменти остају једино препознатљиви индикатори вредности затечене епохе, али и аутентичног дејства појединца у друштву. Феномен nazi kunsta у европској архитектури прагматично је нашао своје место и у архитектури Београда крајем четврте деценије 20. века. У градитељском опусу архитекте Вернера Марха, као идеолошки изолованог носиоца, али не и убеђеног промотера уметничких тенденција Трећег Рајха, у престоници Краљевине Југославије идентификована су три пројекта: Тријумфално поље на Бањици, Олимпијски комплекс у Доњем Граду и Реконструкција Горњег Града на Калемегдану.

Ангажовање архитекте Марха у Београду је иницирало бурну реакцију стручних удружења против калкулантске политике страног архитекте преиспитивајући однос појединца и система, културне политике управног апарата и медијске трансформације отворене цивилизацијске пукотине Другог светског рата. Аутентична тема која се односи на питање тумачења принципа nazi kunsta или трансфорамције индивидуалног креда намеће питање додатних расправа и, свакако, јавних дискусија које подстичу предавања.