Као константа у препознавању најпознатијег београдског брега, историја парадокса пратила је историјски, друштвени, уметнички али и географски развој урбаног ткива Дедиња кроз смену носиоца националних идеологија. Чинећи важан географски стратешки моменат у свакодневном животу престонице и епицентар утицаја и деловања на зонирање званичне државне политике, северна падина дедињског узвишења у новијој историји наметнула се и као географска фортификација неприступачна и забрањена погледу јавности.

Такав друштвени феномен је постао предмет изучавања новијих кретања у домаћој историографији али првенствено полазећи од већине аспеката који су непосредно утицали на опште регулисање система, од државних институција до појединца/грађанина. У том правцу делимично се изгубила веза са затеченим материјалним наслеђем који је најзапаженији у оквиру градитељског опуса здања која су грађена на подручју савременог резиденцијалног комплекса на Дедињу. Морфолошки неуједначена и базирана првенствено на личним естетским афинитетима корисника резиденцијалних здања, архитектура београдског „забрањеног града” данас чини једну од непознаница домаћој стручној али и широј културној јавности.

Предавање води кроз настанак идеје за урбанизовањем северне дедињске падине, изградње првих приватних кућа и вила па све до формирања и ширења државних здања на овом подручју.