Стамбени фонд Београда настао током две међуратне деценије био је веома шаренолик, и по величини зграда и станова и по њиховом квалитету. Као најпрестижније, грађене у центру, биле су вишеспратне стамбене палате са данас популарно називаним салонским становима. Појас око центра чиниле су луксузне али нешто ниже зграде, које ће касније бити означене као урбане виле. На ближој периферији, у „вртним предграђима“, средње имућан грађански слој градио је солидне породичне куће с озбиљним стилским претензијама. Стварне виле - простране, богате, на великим имањима - подизали су најимућнији, углавном на Топчидерском брду и делом на Дедињу. Београђани са скромним и најнижим приходима, а резултати новијих истраживања показују да су они чинили највећи проценат градске популације, изнајмљивали су неквалитетне станове и у центру и на периферији, подизали су нелегалне куће у нехигијенским насељима - попут Јатаган-мале, Пиштољ-мали, Прокопа, или су куповали плацеве, зидали мале куће и спонтано формирали нове крајеве на градској периферији.
Урбанистичке и архитектонске одлике насеља, зграда, кућа и станова, који потичу из међуратног Београда, уско су повезане са друштвеним, економским, културним и политичким контекстом у коме су настајале. Истовремено, те целине и структуре, утицале су на изглед и допринеле обликовању данашњег Београда и, у својој пуној разноврсности и опречности, чине важан сегмент његовог урбаног и архитектонског наслеђа.