Јелисавета Начић спада у оне знамените личности Београда о којима се повремено прича и пише. Познато је да је она прва жена дипломирани архитекта у Србији, али мало суграђана зна колико много је Јелисавета пројектовала, колико је било широко поље њених интересовања, колико граница је померила и у чему је све била пионир.

Дипломирала је 1900. на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе и тако постала део прве генерације архитеката школованих у Београду. Иако је њен радни век био кратак – од дипломирања, до одвођења у логор Нежидер 1916, Јелисавета Начић је у савременој меморији града присутна пре свега значајним и разноликим архитектонским остварењима, од којих је највећи број препознат од стране стручњака и заштићен као културно добро или ужива статус претходне заштите. Опробала се као урбаниста, пројектовала је значајне јавне, али и приватне објекте, бавила се сакралном и индустријском архитектуром, интересовала се за изградњу економичних зграда за колективно становање радника.

Најбоље и најпрепознатљивије дело Јелисавете Начић у Београду је основна школа Краљ Петар Први коју је пројектовала на самом почетку каријере 1905-1907. године. Овим пројектом је показала сав свој потенцијал и раскошни таленат.

У логору Нежидер је упознала мужа, родила ћерку, а после ослобађања са породицом одлази у Дубровник. Према подацима којима располажемо након тога се више није бавила пројектовањем.