Као константа у препознавању најпознатијег београдског брега, историја парадокса пратила је историјски, друштвени, уметнички али и географски развој урбаног ткива Дедиња кроз смену носиоца националних идеологија. Чинећи важан географски стратешки моменат у свакодневном животу престонице и епицентар утицаја и деловања на зонирање званичне државне политике, северна падина дедињског узвишења у новијој историји наметнула се и као географска фортификација неприступачна и забрањена погледу јавности.

Такав друштвени феномен је постао предмет изучавања новијих кретања у домаћој историографији али првенствено полазећи од већине аспеката који су непосредно утицали на опште регулисање система, од државних институција до појединца/грађанина. У том правцу делимично се изгубила веза са затеченим материјалним наслеђем који је најзапаженији у оквиру градитељског опуса здања која су грађена на подручју савременог резиденцијалног комплекса на Дедињу. Морфолошки неуједначена и базирана првенствено на личним естетским афинитетима корисника резиденцијалних здања, архитектура београдског „забрањеног града” данас чини једну од непознаница домаћој стручној али и широј културној јавности.

Предавање води кроз настанак идеје за урбанизовањем северне дедињске падине, изградње првих приватних кућа и вила па све до формирања и ширења државних здања на овом подручју.

Заводљивост провокације коју преносе трајно изоловани историјски моменти остају једино препознатљиви индикатори вредности затечене епохе, али и аутентичног дејства појединца у друштву. Феномен nazi kunsta у европској архитектури прагматично је нашао своје место и у архитектури Београда крајем четврте деценије 20. века. У градитељском опусу архитекте Вернера Марха, као идеолошки изолованог носиоца, али не и убеђеног промотера уметничких тенденција Трећег Рајха, у престоници Краљевине Југославије идентификована су три пројекта: Тријумфално поље на Бањици, Олимпијски комплекс у Доњем Граду и Реконструкција Горњег Града на Калемегдану.

Ангажовање архитекте Марха у Београду је иницирало бурну реакцију стручних удружења против калкулантске политике страног архитекте преиспитивајући однос појединца и система, културне политике управног апарата и медијске трансформације отворене цивилизацијске пукотине Другог светског рата. Аутентична тема која се односи на питање тумачења принципа nazi kunsta или трансфорамције индивидуалног креда намеће питање додатних расправа и, свакако, јавних дискусија које подстичу предавања.