Bodin
Краљица Наталија Обреновић рођена је као Наталија Кешко 1859. у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За кнеза, касније краља, Милана се удала 1875. и са њим је добила сина Александра (1976-1903). Била је кнегиња од 1875. до 1882. и краљица Србије од 1882. до 1888. Умрла је петог маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза.
Својим држањем за време српско-турских ратова (1876-1878), несебичном помоћи поданицима и рођењем престолонаследника Александра, краљица Наталија заувек је освојила симпатије српског народа и постала једна од најомиљенијих српских краљица. Остала је упамћена и као једна од највећих добротворки Београдског универзитета.
Портрети краља и краљице насликани су за потребе Српског посланства у Цариграду. Тај податак у својој аутобиграфији наводи аутор, Стеван Тодоровић. Он је тих година насликао неколико портрета краља и краљице решених на сличан начин, што је највероватније повезано с проглашењем Краљевине Србије (1882) и потребом учвршћивања легитимитета династије Обреновић.
За време краља Милана (1854–1901) Србија је стекла независност (1878) и проширење територије за четири округа (Топлички, Нишки, Пиротски, Врањски). Четири године касније проглашена је краљевином. Основана је Народна банка, изграђена железница и донет Устав. Србија се постепено претварала у модерну европску државу.
Михаило III (1823-1869) је владао у два наврата 1839–1842. и 1860–1868. године. За време изгнанства (1842–1859), кнез Михаило је много путовао по Европи, употпуњавао своје образовање и одржавао блиске односе са српском интелектуалном елитом, коју је неретко и финансијски помагао. По повратку у Србију и под утицајем кнегиње Јулије, трудио се да допринесе развоју културе и просвете. Хтео је да Београд постане престоница по угледу на европске метрополе.
Кнежев репрезентативни портрет треба да га представи као просвећеног европског монарха, посвећеног српском народу и идеји европеизације Србије. Детаљи његове одеће, ордење и оружје, одабрани су веома пажљиво са циљем да прикажу кнеза као владара из народа, који поштује традицију али истовремено настоји да од Србије учини модерну европску државу.
Кнегиња Јулија Обреновић (1831–1919) била је велика љубав кнеза Михаила. Потицала је из мађарске племићке породице Хуњади и припадала највишем племству Аустроугарске. Дошавши у Београд, кнегиња се нашла у другачијој и мање развијеној средини. Много времена је проводила ван Србије, а кад би боравила у Београду, трудила се да град што више личи на праву европску престоницу. Тада су у Београду одржавани балови, концерти, позоришне представе. Кнегиња је била позната и по свом добротворном раду. Ипак, српски народ ју је увек доживљавао као странкињу и никад је није у потпуности прихватио.
Уметност осликавања стакла оживљена је у Бечу током бидермајера и убрзо је постала веома прихваћена. Теме сликане на стаклу преузимане су с порцелана. Представљани су пејзажи, цвеће, лов, алегорије, али и портрети, често чланова аустроугарске владарске породице. Та мода је пренета и у Србију. На изложеном пару чаша представљени су портрети кнеза Михаила и кнегиње Јулије Обреновић, с њиховим именима исписаним на старословенском језику.
Јелисавета Савка Обреновић (1814–1848) била је треће дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Са седамнаест година удала се за барона Јована Николића од Рудне, у данашњој Румунији, с којим је имала петорицу синова.
Портрет је сликан у Бечу, у стилу бидермајера. Савка је представљена у свиленој хаљини и либадеу украшеним крзном, које се још назива и шкуртељка, и једини је елемент српске грађанске ношње у њеном костиму. Медаљон с ликом кнеза Милоша, који Савка придржава руком, треба да укаже на њено порекло.