Bodin
Пар фибула типа Ређио-Емилиа којима је био прикопчан огртач, и итало-остроготска појасна копча, откривени су у гробу млађе особе. Иако израђени од различитог материјала, стилски припадају истом радионичком кругу западног Медитерана, друге половине V столећа. Сеобама готских племена преноси се старо умеће црноморских мајстора у изради предмета “ad usum barbarorum”. Тај мало груб, полихромни стил, подразумевао је шаренило које се у понтским античким радионицама постизало комбиновањем различитих материјала, облика и украса за сваки појединачни предмет, “по укусу варвара”. Зато се на копчи, и фибулама са геометријским, флоралним и зооморфним украсима и уметнутим црвеним полудрагим камењем, препознају делови германске ношње, у овом случају, вероватно, остроготске.
Класичан облик пехара од провидног, безбојног стакла, има лепљену стопу наглашену пластичним ребром каквим је ојачан и отвор. Спирално аплицирана извлачена нит од истог стакла гушће је распоређена при ободу и дну реципијента, а негде се, као код немарне израде, и преплиће.
Чаша је јединствен налаз у области средњег Подунавља, приспела увозом у гранично подручје Царства, можда из неке од радионица у Сирији или Египту које су имале дугу традицију у изради предмета од стакла. Пошто је пехар пронађен у дечјем гробу који припада претежно германској, гепидској или херулској, некрополи, могуће је да ипак потиче из радионице неког западномедитеранског или средњоевропског града, па је у том случају на територију Сингидунума приспео са германским досељеницима.
Како се обичај симболичног полагања стаклених посуда у гробове у читавој Европи најдуже одржао на Балкану, а у околини Београда траје до позног средњег века (српска гробља у Војки, Миријеву и Винчи), постоји реална претпоставка да обичај није везан за Германе већ за аутохтоно-романизовано, или, средином VI столећа овде такође присутно, словенско становништво.
На кружном дискосу керамичке лампе, окруженим пластичним ребром, налазе се рељефне фигуре Св. Константина и Св. Јелене у ставу оранте са крстом између нимбова. Други рељефни крст предстваљен је на кљуну лампе, а трећи на дну прстенасте стопе. Како жижак нема директних аналогија, а сцена на диску спада у круг најстаријих са хришћанском иконографијом на овом тлу, највероватније је да је светиљка направљена у тада епископском граду Сингидунуму за потребе неке цркве, по налогу неког из кругова вишег локалног свештенства.
У једном калупу су ливене мрежасто украшене траке за прстење, елиптичне и кружне алке за ланчиће, и ромбоидни окови који су могли послужити и као делови огрлица. У другом калупу су ливени лоптасти привесци наушница. Уз та два калупа, на поду полуукопане куће брвнаре, испред камене пећи, међу уломцима словенских посуда и комадићима металне згуре, пронађени су и већ припремљени комади камена за прављење других калупа. Ово су на територији Београда најстарије поуздане потврде о словенским златарима и њиховим радионицама за ливење накита од обојених метала.
У мушком, ратничком гробу пронађени су делови појаса, глинени лончић начињен гњетањем и секира.
Језичац и окови појаса са рељефним представама биста израђеним по угледу на касноантичке портрете, као и лозица, са “персијски” стилизованим палметама, указују на византијске узоре. Малобројни сродни појасеви потичу из Панонске низије, па порекло радионице оваквих предмета можда треба тражити у средњем Подунављу. Њихова раритетност упућује на златарске производе израђене за посебне намене.
Раскошан појас указује на високи војнички ранг, или, у овом случају, вероватније, на човека којем је драгоценост уручена за ратне заслуге постигнуте на бојном пољу у пограничним областима, током померања граница међу државама насталим на тлу негдашње Аварије у Панонској низији.