Bodin
У документу који се чува у Ватикану, а потиче из друге половине IX века, Сингидунум се први пут назива словенским именом Београд, иако је име вероватно много старије. Од тада словенско име опстаје кроз векове јер су град, као и његову ширу околину, настањивали Словени, односно Срби, који се према писаним изворима овде појављују у првој половини VII века. Од средине XI века византијски Београд има улогу крајњег, северног, упоришта према Угрима, чија држава снажи и показује тенденцију ширења. У време цара Манојла I Комнина (1143-1180) Београдска тврђава је обновљена, проширена и опскрбљена моћном и великом војском. Било је то доба борби са Угрима за превласт у Подунављу.
Пред крај XI века у византијском ковању долази до промена. Златник добија назив номизма, постаје чанкаст и најчешће се кује у електруму (мешавина злата и сребра). Почињу да се кују и чанкасти бронзани новци и тај облик ће бити основно обележје византијског новца од XI до XIII века. Из времена XII века, из региона Београда и оног преко Саве у Срему, потичу налази мањих или већих остава византијског чанкастог новца, скифата, који је у време ратних сукоба и неизвесности склањан и закопаван на скровита места.
На лицу овог скифата цар Манојло I Комнин и св. Теодор стоје један поред другог. Између себе држе крст са две хоризонталне пречаге који је ослоњен на глоб. Около тече текст: МА[N?HL] - ΘЕ[...], који се тешко чита.
На наличју је представљен Христос у стојећем ставу. У левој руци држи Библију, десном благосиља. Лево и десно звезда, горе лево IС, десно ХС.
На основу споразума о вазалским обавезама према угарском краљу Жигмунду, деспот Стефан Лазаревић (1389-1427) премешта 1403. престоницу своје државе из Крушевца у Београд. Тада Београд по први пут постаје престони град једне српске државе. За кратко време, опустели и занемарени угарски град је обновљен.
На Калемегдану, у Горњем граду, поникао је велелепни дворац-тврђава, стан деспотов. Трговина и занатство се поново развијају и град се уздиже, али на кратко. Са Угрима је у Тати 1426. направљен уговор да по деспотовој смрти град буде враћен, што је само годину дана касније, 1427. и учињено.
Наследник деспотског трона, Ђурађ Бранковић (1427-1456), премешта престоницу у град Смедерево. На територији Београда су веома чести налази новца ова два владара.
На лицу динара деспота Стефана, у пољу које чине краци крста, чита се: Д / Å / СП / OT.
На наличју Исус Христос стоји у мандорли, у левој руци држи Јеванђеље а десном благосиља.
Урбано језгро Београда остало је на истом месту где је и данас, јужно од калемегданског гребена, на коме се вековима простирао војни логор и утврђење више разних државних формација. Мењала су се само имена града. Од римског и византијског Сингидунума, словенског Белог града, на овој медаљи, издатој поводом првог аустријског освајања 1688, срећемо још три назива: NANDOR ALBA, ALBA GRAECA и BEL GRADO.
Лице: биста цара Леополда окренута на десно, око бисте, у целом кругу, десет грбова уоквирених маслиновим и палминим гранама.
Наличје: персонификација Угарске у виду жене поклања се Јосифу I, који седи на трону високом шест степеника. На степеницама, одоздо на горе, исписано: 1683 VIENNA LIBERATA / 1684 VICTORIA PROSECVTA / 1685 STRIGONIVM CAPTVM / 1686 BVDA RECVPERATA / 1687 OSSEK EXPVGNATVM / 1688 NANDOR ALBA SVPERATA. Изнад описане представе, по набораној лучној траци, текст: IL PIV BEL GRADO, на крају, ситнијим словима: P.H.M.F (= Phillipp Heinrich Müller Fecit, што је пуно име резача гравера, Филипа Хајнриха Милера [1653-1718] из Аугзбурга). У одсечку је исписано: DE ALBA GRAECA SVPERATA / D.XVI.SEPT.A.MDCLXXXIIX / GRATVLATVR / S.P.Q.A.
На сачуваном фрагменту надвратника је преостао део ктиторског натписа у три реда. Писан српском екавицом, ћирилицом. Уз обичне лигатуре, у натпису је присутан и редак начин скраћивања и повезивања којим су постигнута посебна монограмска решења. Слова су обликована длетом, са декоративношћу особеном за перо и папир, а не за клесање у тврдом материјалу. Укупна ликовност натписа се изузетношћу лигатура и монограма изједначава са лепотом уметничког дела највише категорије.
На почетку, у висини два горња реда текста, уклесан је крст са Голготе, а за њим: "В Христа Бога благоверни деспот Стеф... Београдске обнових место сие и призидах певнице и... придржеш..."
На дну чаше цветоликог реципијента је кружни медаљон са ливеним мотивом осмокраког расцветалог крста. Масивну дршку краси урезана лозица, а везу са ободом лоптасто дугме. Чаша је изузетна по томе што нема аналогија у српској средњовековној баштини, по врхунски изведеном споју источњачких облика и грнчарских украса раног средњег века, и умећа византијских каменорезаца и златара X-XII столећа. Уметничку хармонију архаичних форми и декорације, познату у другим материјалима, могле су у XIV веку постићи само неке византијске радионице у Цариграду или Солуну. У њима су златари-уметници израђивали драгоцености за нарочите намене. Ова раскошна чаша могла је да служи за вино и на двору самог деспота Стефана Лазаревића, током прве четвртине XV века.