Bodin
Значајну карику за проучавање етно-културних кретања на централном Балкану и Подунављу, крајем старијег гвозденог доба, представљају налази скитског стила. Њихово присуство на овом простору није бројно, а изузетак представљају обале Дунава у околини Београда одакле потиче већи број налаза ове врсте. Међу њима се издваја украсна плочица израђена у облику животиње стилизоване у скитском стилу, која потиче из једног од неколико гробова коњаника, случајно откривених у селу Ритопек надомак Београда.
Плочица представља типичан украс коњског оглава и вероватно је украшавала узду на коњском образу. Пажњу привлачи декоративна шема плочице израђена у виду фантастичне животиње – грифона, са представом само неких њених делова тела (pars pro toto), што је једна од карактеристика скитске уметности, посебно присутна на плочицама V-IV века старе ере. Глава животиње са крестом и брадом јасно је уочљива у горњем делу представе, за разлику од тела животиње које је занемарено. У доњем делу су приказани лепезасто распоређени спирални увојци који представљају канџе на ногама грифона. Појава овог, као и других сличних налаза на територији Београда, самим тим и централног Балкана, може се довести у везу са чешћим контактима локалних племена са заједницама настањеним у доњем Подунављу и Тракији, где је у V-IV веку п.н.е., после продора једног дела скитских племена из евроазијских степа, формирана Мала Скитија.
Модел пећи антропоидног изгледа припада посебној врсти минијатурних глинених предмета, специфичне намене, и за сада, представља изузетно редак налаз винчанске културе на нашем простору. У основи је кружног облика, са елипсоидним отвором за ложиште. На предњем делу калоте су пластично моделоване руке и полумесечасто урезане груди. Највероватније недостаје глава са вратом која израста из целокупне композиције мистичне представе. Пећ је несумњиво култни предмет који персонификује божанство ватре, заштитника куће, предака и породице. Такође, модел пећи је имао улогу жртвеника, а могао је да послужи и као амајлија, коју су људи носили са собом како би увек остајали у вези са кућом и огњиштем. Појава оваквих предмета употпуњује слику духовног живота праисторијских заједница, за којима су остали само материјални трагови. С правом се може рећи да појава сложенијих облика религије у каснијим периодима има дубоке корене у неолитској традицији.
Четвртаста посуда из Пригревице, украшена пластичним налепцима дуж бочних ивица и двема дршкама са плочастим доњим делом, поред сличног примерка из Ритопека, представља редак налаз Салкуца IV културе откривен у околини Београда. С обзиром да су ове посуде-пехари носиоци стила Салкуца групе, значајне су за праћење утицаја и распростирања нових култура и прожимања становништва на нашем простору, донетих продорима племена из источне Мађарске и Олтеније у Румунији. Налази овакве врсте говоре о комуникативним и експанзионистичким способностима досељеника, с једне стране, и интерној еволуцији аутохтоног становништва изложеног многим етничким и језичким проблемима. Другим речима, симбиоза старог и новог на нашем простору изазвала је велике промене пред крај IV миленијума п.н.е., тако да налази предмета из овог времена значајно доприносе новим сазнањима о једном веома сложеном историјском и културном процесу.
Овај изузетан златни налаз ране фазе винковачке културе, откривен је у женском гробу. Његова појава је доста ретка у прелазном периоду из енеолита у бронзано доба. Још три слична примерка, израђена од бакра и бронзе, егзистирају на простору Паноније. Раскошна дијадема украшена по ивицама пунктирањем, придржавала је вео на глави богате и угледне жене, која је припадала племенској аристократији с почетка бронзаног доба. Израђена с укусом и мером, открива изванредну способност мајстора да у скупоценом металу обликује накит.
Модел кућице откривен у урни спаљеног покојника представља јединствен налаз у југословенском Подунављу. Кућица вероватно одражава култни обред стављања модела и предмета у гробове, како би покојник у загробном животу имао нешто овоземаљско, неки важан запис који би му помогао да настави тренутно прекинут посао. Модел несумњиво приказује верну копију праисторијске куће и обликован је веома спретно, са правилним пропорцијама, што говори о великој занатској вештини тадашњих грнчара. Према начину украшавања припада жутобрдској култури, најимпресивнијој орнаменталној појави тог времена. Посебно стилско обележје ове културе је раскошна декорација, груписана у фризове и метопска поља. Бела инкрустација уклапа се у маштовит и складно укомпонован цртеж, што предмету даје изузетан визуелни ефекат.