Bodin
Четири лонца и доњи део глачаног крчага чине део кућног инвентара словенске породице која је на брзину напустила дом, судећи по томе што су сви делови посуђа нађени уз камену пећ, на поду полуукопане брвнаре. Међусобно у свему различити, лонци указују на посуђе набављано наменски, од различитих грнчара, од којих сваки приликом израде уноси традицију лончарства краја из којег је потекао. На једном лонцу су препознатљиви утицаји грнчарства Велике Моравске, на другом радионица из јужне Паноније, на трећем рад словенских грнчара из околине Београда, на четвртом радионица Доњег Подунавља. Крчаг је направљен у традицији бугарских мајстора.
Посуђе је могло бити набављено од трговаца, или самих грнчара, можда о пазарном дану, на некој великој градској тржници. Да је у питању Београд средином X столећа, указује ''београдски тип'' гроздолике наушнице, откривен у слојевима засипања куће насталим након њеног напуштања, у другој половини X века.
На једној страни енколпиона изливено је рељефно Распеће Господње окружено медаљонима са попрсјима светитеља. У таблицу изнад Христовог ореола уписан је монограм IХ (Исус Христос), а под рукама Господњим је нечитак натпис. На другој страни реликвијара су Богородица са Христом на левој руци, окружена попрсјима светитеља у медаљонима, и текст на попречном краку, у два реда, нечитак. Овај тип реликвијара, нарочито омиљен у Русији, кијевске радионице производе све до татарске најезде 1240. Њихова бројност на територији Београда објашњава се насељавањем Руса у наше области средином XIII века, на челу са првим баном Славоније и Мачве, черниговским кнезом Ростиславом Михаиловичем.
Корени београдских грнчарских радионица у средњем веку су у словенском наслеђу. Од XII столећа видљиво је прихватање византијског мајсторства, а материјал са српским обележјима може да се прати на трпезном посуђу од времена краља Драгутина и преласка XIII у XIV век. Од тада су производи београдских грнчара препознатљиви преко ликовно особено решених трпезних здела, све до времена пада града у турске руке.
Печат за обележавање евхаристијског (причесног) хлеба је изузетан по томе што је први и на простору средњег Подунавља једини такав познат печат. Приликом његове израде мајстор је уместо обичног, заједно излио сасвим посебан грчки натпис у негативу: ΑΝΤΟΝΙΑΣ ΚΑΣΤΑΣ. Слободан превод текста би могао да гласи: "Будите Антонијеви" или "Вратите се Антонију". Овај хришћански апел за повратак изворној Цркви, могао је Урсацију, аријанском епископу Сингидунума, уручити 344. године само св. Атанасије, писац Житија светог Антонија. Тада је велики учитељ Источне цркве свратио у град и мошти неких од сингидунумских мученика пренео у Аквилеју, антички град близу Венеције.
Ови мученици су највероватније били ђакон св. Донат и хришћанин св. Фортунат, пострадали за Христа 303/4. године у Сингидунуму, у првом Диоклецијановом погрому хришћана. Одношењем моштију заштитника града, св. Атанасије је казнио житеље и осрамотио архијереје због отпадништва, али је, као добар учитељ, уз укор оставио и поуку о путу којим се враћа у правоверје. Та поука, на свакој литургији присутног отиска у евхаристијском хлебу, телу Христовом којим се верници причешћују, очувана је у овом бронзаном печату до данас.
Старчевачка грнчарија рађена је слободном руком, тако да су облици сведени на крајње једноставну, лоптасту и полулоптасту форму, што одражава потпуно затворен функционалан облик. Само моделовање у глини као пластичном материјалу, дозвољава да се преко начина обликовања и украшавања посуде прати одређена стилска фаза, и стога се чак може говорити о уметности и стилу неолитске епохе. Мајстор-лончар приликом украшавања даје слободу својој машти, користећи различите орнаменталне технике. Тако се среће сликање белом и црвеном бојом са спиралним и мрежастим мотивима, до набацивања размућене глине на површину суда-барботин и технике импресо отисака изведених на различите начине.
Здела из Грабовца представља изузетно добар примерак суда декорисан импресо техником, штипањем нокта и прста. Импресо је организован тако да образује мотив житног класа, што посуди даје посебну лепоту. Начин обликовања и тежња ка украшавању показују да је израда лонца била не само најважнији занат у доба неолита, него да је у њега уткан целокупни материјални и духовни живот људи овог времена. Зато се керамичка продукција мора посматрати као уметност и настојати да се у њој пронађу они елементи који су садржани у сваком уметничком делу.