Bodin
Просопоморфни поклопци су распрострањени на целокупној територији винчанске културне групе и међусобно су веома слични. Сви су углавном цилиндричног облика, са наглашеним рожастим дршкама, пластично извученим носем, изразито обликованим очима и разноврсном декорацијом. На нашем примерку су приказане зенице, што је иначе редак случај. Ова врста посуда је служила за поклапање амфора са цилиндричним вратом. Исто тако, имала је и другу, много значајнију функцију, да штити садржај посуде од свих урокљивих и непознатих сила. Најизразитији део лица на поклопцу су очи, које се повезују са такозваним "мистичним очима". Раширено је веровање да су очи "огледало људске душе", а могу да буду зле и урокљиве. Оне често имају снагу да негативну магичну моћ усмере у корист појединца, или целе заједнице, тако да добијају одбрамбено, апотропејско својство. Поред тога, очи поседују и моћ сталног посматрања, будност, контролу, свест и савест одређеног начина живота и понашања људи, утичући на тај начин на стварање неког облика њихове магије и религије.
Такође, просопоморфни поклопци могу да представљају маску која има магијску моћ да заштити људско биће или свештеника-врача од неограничене снаге божанства пред које излази. Као такви, они се не могу посматрати издвојено од остале винчанске пластике, жртвеника и култних објеката, јер заједно чине део одређених ритуала верских обреда и религијских веровања праисторијских заједница.
Накит из Сингидунума се својим облицима, техником израде и орнаментиком уклапа у општу слику о римском накиту који је рађен по грчким и оријенталним узорима, с јаком хеленистичком традицијом прожетом аутохтоним утицајима. Досадашња истраживања нису дала довољно елемената који би указали на постојање радионице за његову израду у Сингидунуму.
Накит једноставније и јефтиније израде, приступачан већем броју становника, можда је ипак могао да се израђује у самом граду. Најчешће је откриван у оквиру гробних целина, а представљен је прстењем, наруквицама, минђушама, огрлицама, привесцима, укосницама и фибулама. Без обзира на врсту материјала од ког је израђен и типa коме припада, добро је заступљен тек налазима III и IV века. Уочљива је одсутност накита I и II века, осим фибула, јер је у периоду раног Царства задржан стил републиканске једноставности, а кићење накитом било забрањено законом.
Луксузни златни накит пристизао је у Сингидунум из западних или источних радионица или се, што је поузданије, може везати за неки панонски производни центар. Накит указује на друштвени и економски статус, припадност сталежу, па и богатство друштва у целини. По њему се може одредити и да ли је римски грађанин патрициј, ужива ли царску наклоност, да ли је ожењен или верен. Накит је могао бити додељен и у знак признања. Војници су као службено признање добијали наруквице, торквесе и фибуле.
Керамичке посуде су најраспрострањенији занатски производ римског периода. У Сингидунуму су откривени многобројни типови посуда: крчази, тањири, зделе, лонци, кадионице, урне, тарионици, амфоре, питоси, поклопци, минијатурни судови и пехари. Сви поменути облици су израђивани на три начина - слободном руком, на витлу и у калупима. За бојење и сликање коришћена је црвена боја, а поред овог орнамента судови су украшавани барботин-техником, печатима, глачањем, урезивањем, мраморизирањем, фирнисовањем и глеђосањем.
Према намени, посуђе је могло бити луксузно, трпезно, и свакодневно, кухињско посуђе. Луксузна керамика црвене боје (terra sigillata), украшена рељефним представама, долазила је у Сингидунум из средњогалских и источногалских радионица, из Италије и Германије. Велике посуде типа амфора или питоса су коришћене за трговину уљем, житарицама, вином. У Сингидунум су сигурно пристајали бродови са овом врстом робе, и на обали Саве се живо трговало. Посуђе је произвођено и у локалним радионицама Сингидунума, које су констатоване на више локација.
Керамичке, бронзане и стаклене светиљке (жишци, lucernae) коришћене су, уз бакље и кандила, за осветљавање јавних и приватних грађевина. Рађене су у калупима. Mали отвор на горњој површини диска служио је за доливање уља, док је из већег, на другом крају, излазио фитиљ. Понекад имају и неколико отвора за фитиљ, како би производиле више светлости. Дршке светиљки могу бити различитог облика.
Горње површине лампи украшаване су бојењем, урезивањем, гравирањем и цизелирањем, најчешће мотивима из света богова и хероја или сценама из свакодневног живота. На дну реципијента може бити утиснута ознака мајсторске радионице или име мајстора.
Бронзани, као и керамички примерци светиљки, могли су се стављати на постоља или качити на зидове и тако осветљавати веће просторије.
У Сингидунуму су пронађени скоро сви познати типови жижака, а неки примерци су раритетни. Светиљке су стизале из најпознатијих радионица Италије, Галије, Германије и источног Медитерана, а према том узору их израђују и домаћи мајстори у радионицама које је имао и Сингидунум.
Поред своје основне намене, оне на посредан начин потврђују присуство култа ватре, неговања кућног огњишта и поштовања Пената, чувара огњишта, који су свакодневно призивани приношењем жртве ливенице. Светиљке су и чест гробни прилог.
Mушка фигура, откривена у селу Бегаљица, настала је у другој половини III века у домаћој каменорезачкој радионици. У положају благог контрапоста, обучена је у танану хаљину (stola), омотану огртачем (palla). Свитак пергамента у левој руци одређује статус мушкарца. Највероватније се ради о заслужном грађанину, ученој особи од пера, филозофу, оратору, учитељу или личности која је вршила значајне функције у градској управи.