Bodin
У гробовима млађег гвозденог доба на Карабурми нађено је око 15 бронзаних посуда, целих или делимично очуваних. То су већином раноримски облици из времена преласка старе у нову еру, а свега три до четири целе или фрагментоване посуде припадају старијим, хеленистичким облицима. Међу њима су најрепрезентативнији ситула и здела.
Ситула има две дршке које су срцоликим аташама причвршћене за тело посуде. Облик аташа указује на јужноиталско порекло посуде, која је највероватније израђена у некој од тарентинских радионица, где су сличне посуде прављене од IV до II века п.н.е. Друга посуда је мала здела, фијала, са омфалос дном (phialai mesomphaloi). И она је вероватно јужноиталског порекла, али није искључено да је направљена и у некој од грчких радионица у Малој Азији. Овај тип посуда коришћен је искључиво у фунералном култу, а у Грчку је, заједно са обичајем изливања течне жртве, стигао из Мале Азије у VI веку старе ере. На простору централног Балкана сличне посуде јављају се већ у најранијем хоризонту кнежевских гробова VI-V века п.н.е.
Њихова појава доводи се у везу са интензивним контактима локалне аристократије са грчким колонизаторима јадранске обале. Нестанком кнежевске аристократије старијег гвозденог доба, на Балкану нестају и овакве посуде. У том смислу фијала са Карабурме, која је на основу осталих прилога у гробној целини датована у III век старе ере, представља по свему изузетак. Иако пуна два века млађа од осталих, она је пронађена у истом контексту са старим примерцима – као гробни прилог – што може отворити низ питања на која је тешко, или пак немогуће дати одговор. Питање је да ли је суштина једне овакве појаве реминисценција неких старих обичаја или се само ради о делу ратног плена из неке од бројних пљачки југа Балкана. У овом другом случају, предмети су вероватно положени у гроб у оквиру обичаја Келта да уз своје мртве прилажу предмете који су им за живота били драги. У складу с веровањем о загребном животу сматрали су да ће покојник ове предмете понети са собом и користити их на на другом свету. Веровали су да је контакт између света живих и мртвих могућ једино у ноћи 1. новембра (Samhain), која је означавала крај старе, односно почетак нове године.
Посуда облика кантарос се складном формом и брижљиво изведеним орнаменталним мотивом, сврстава међу најрепрезентативније примерке свог доба. Сам облик ових посуда потиче из Грчке, где су, током гозби, коришћене за служење вина. Вино се приносило у великим посудама (kantharos heksamilia), из којих се течност захватала и пила уз помоћ мањих посуда истог типа. Сету посуђа намењеног служењу и испијању вина припадала је и већа плитка тацна која се постављала испод великог кантароса да би се у њу сливала проливена течност.
Металне форме ових посуда се на простору централног Балкана појављују већ током VI века старе ере. Овакве посуде могла је себи приуштити само аристократија, па их данас и проналазимо у гробовима-хумкама ондашњих моћника. Истовремено, керамичке облике ових посуда прихвата и сиромашније становништво, које наставља да их користи и током млађег гвозденог доба. Израђене на грнчарском витлу, које је на овом простору пре доласка Келта било скоро непознато, ове посуде назване псеудо-кантароси постају једно од основних обележја материјалне културе, не само на територији насељеној Скордисцима, већ читавог простора насељеног источном групацијом Келта. Верује се да управо ове посуде представљају одраз палеобалканског етничког супстрата, садржаног унутар новонасталих заједница.
На кантаросу са Карабурме, келтски мајстор је моделовањем богато украшених, шупљих дршки, уз коришћење печатног, типично келтског, орнамента за извођење украса на трбуху, створио специфичан, може се рећи и јединствен изглед керамичке посуде. На њој се у пуном сјају, кроз спој традиционално распрострањених облика с новим келтским уметничким тежњама, уочава нова идеја и нови дух, који су током формирања заједница млађег гвозденог доба на тлу централног Балкана утицали на стварање новог стила у изради грнчарије, својственог само материјалној култури Скордиска.
Готово да нема неолитског локалитета на простору од Анадолије, Тракије, Македоније, до централне Србије и Подунавља, на којем нису пронађени жртвеници у мањем или већем броју. Разликују се по величини, броју ногу, орнаментици, али им је намена била свуда иста - користили су се као култни предмети током обреда приношења жртве.
Мали жртвеник са Бањице је потпуно различит од других винчанских жртвеника, постављених на три и четири ноге. Он стоји на две масивне, лучно повезане ноге, што му даје посебан значај. Елипсоидног је облика, дубоког реципијента, са по једном животињском главом на ужим странама. Претпоставља се да су жртвени обреди вршени на централном месту у насељу, у великим жртвеницима какви су пронађени у Дивостину, Винчи и на Бањици, а да су мале жртвенике користили у својим домовима, у кругу породице.
Велики број жртвеника указује да су магија и религија имале значајно место у животу људи тог доба. Према разноврсности облика може се пратити пут којим је магија постепено прерастала у религију. То се види нарочито на жртвеницима са есхаром (удубљењем) и представом клечеће људске фигуре у молитвеном ставу. Највероватније је дошло до спајања седеће фигурине и жртвеника у једну форму, што симболише постојање одређене личности која се бавила извођењем верских обреда. Тешко је одредити какве су жртве људи приносили, и којим натприродним силама, али су оне у сваком случају биле у некој вези са земљорадњом и сточарством, као основним људским делатностима.
Теракота из Грабовца интересантна је по томе што стилски припада најразвијенијој "барокној фази" винчанске пластике. Ову фазу одликује реалистичко, тродимензионално обликовање људске фигуре, са обиљем детаља.
Најчешће је то представа жене у седећем или стојећем ставу са наглашеним женским атрибутима у богато украшеној одећи. То није случајан избор, јер жена представља симбол плодности, Велику Мајку, главно божанство које је имало врло значајно место у животу ових, давно ишчезлих неолитских земљорадника. Да би им усеви боље рађали и жетва била што плодоноснија, људи су прибегавали магијским радњама како би умилостивили богове, па није чудно што се на неолитским налазиштима среће тако велики број фигурина. Истовремено, они су своје божанство, или инструмент магије, облачили у различите сукње и хаљине, што представља добар извор података и могућност да се реконструише одећа праисторијске жене.
Одлично очувана седећа статуета из Јакова одликује се веома квалитетном израдом. Представља жену која седи на престолу у облику клупице, са стилизованим "птичјим лицем" на којем доминира нос у облику кљуна, што је одлика млађих фаза винчанске културе. Ова промена стила одражава се губитком тродимензионалности као одлике из старијег периода, тако да статуете добијају пљоснату, дводимензионалну форму. Употребом различитих, пиктуралних метода, дочарава се њихова пластичност.
Фигурина на престолу не приказује божанство са људским особинама, већ фигуру која својим положајем симболише централну улогу женског божанства у култу плодности, дајући му на тај начин свеопшту моћ да казни или да обилато награди. Фигурина представља истовремено и надахнуто уметничко дело, изузетне културно-историјске вредности.