Bodin
Остаци античких зидних слика и украса у штуку употпуњују свеукупна сазнања о Сингидунуму и његовом насељу. Фрагменти зидних слика, пронађених на пресеку улица Тадеуша Кошћушка и Господар Јованове, представљају најстарије до сада откривено сликарство на тлу Београда. Трагови слабо очуваног античког зидног сликарства и штуко декорација постоје и у Доњем граду Београдске тврђаве, Кнез Михаиловој улици, на Студентском тргу и Косанчићевом венцу.
Међу откривеним остацима зидне сликане декорације констатовани су геометријски орнаменти, имитација мермерне оплате, флорални украси и фигуралне представе. Птице, изведене вештим потезима сликара са изграђеним осећајем за детаље, су познат и чест мотив античког зидног сликарства, у ентеријеру стамбених или јавних зграда, или у фунералном зидном сликарству. За сликање су коришћени пигменти црвене, светлоокер, плаве, светлозелене, сиве, смеђе и црне боје. Фрагменти сликаног зидног малтера који носе трагове златне боје сведоче о раскошним римским објектима, какав је вероватно био онај на Косанчићевом венцу, у коме су пронађени и луксузни подни мозаици. Зидне површине су најчешће подељене на вертикалне и хоризонталне зоне сликаним бордурама, а с истим циљем коришћени су и пластични зидни профили откривени на поменутим локалитетима. Штуко декорацијом се, такође, имитирају поједини архитектонски елементи попут пиластара, капитела, лукова, зидних венаца.
Откриће луле за дување стакла потиче са Блиског истока, највероватније крајем I века п.н.е. Нова технологија омогућила је израду нових облика стаклених посуда, процват производње, и учинила предмете од стакла доступним ширим слојевима становништва у свим деловима Римског царства. Када су Сирија и Египат постали део Римске империје, трговина овом робом је интензивирана. Ексклузивна производња није била везана само за Исток, као на самом њеном почетку, већ се развијала северно и јужно од Алпа.
Произвођени су сви облици и форме који су заступљени и у керамичком материјалу. У Сингидунуму су пронађени боце, крчази, тањири, шоље, пехари, гутуси, урне, светиљке. У стакленим тоалетним бочицама различитих облика су се, осим егзотичних мириса, чували и медикаменти. Доминира врло цењено прозирно беличасто стакло, мада су посуде израђивене и од бојеног стакла, најчешће плавих и зелених тонова. Украшаване су аплицирањем стаклене нити, бобицама, брушењем и урезивањем. Прозорска стакла (оkulusi) израђивана су за куће богатих грађана. Од стаклене пасте прављен је накит.
Веома развијена трговачка делатност и добре комуникације допринеле су да се у Сингидунуму нађу производи од стакла италско-галских и источномедитеранских радионица. Стакларски занат се преносио с колена на колено. Удружења слободних занатлија (collegia oрificum), којима су припадали и произвођачи стакла (vitrarii), имала су своје статуте и строго су обавезивала занатлије, који су, с друге стране, уживали и одређене повластице.
Фибула (лат. глагол figere, закопчати) представља посебну врсту игле која има функцију спајања, прикопчавања два дела тканине, углавном на рамену или на грудима. С временом, фибуле поред употребних добијају и одлике украсних предмета. Будући да су биле обавезан део ношње римских грађана и других слојева становништва, веома су распрострањене.
По конструкцији, могу бити једночлане или двочлане. Свака фибула се састоји из игле и тела, на коме се разликују глава, лук и стопа. Историјат развоја им је дугачак, а први познати примерци једноставног облика потичу из бронзаног доба и еволуирају током халштата кроз мноштво облика и техника украшавања. Каснолатенске фибуле су биле основа за настанак римских.
Познато је више од 40 различитих типова фибула које су употребљавали становници Сингидунума: лучне, профилисане, изразито профилисане, коленасте, ленгерасте, прстенасте, плочасте (са проламањем, емајлиране и неемајлиране), омега, са посувраћеном стопом, зооморфне, Т- фибуле, панонске, крстасте и друге. Облици и форме фибула зависили су од модних диктата који су долазили из различитих центара, али и од аутохтоних утицаја.
Украшаване су урезивањем, тауширањем, гранулацијом, пунктирањем, фацетирањем, проламањем, гравирањем, интарзијом. Фибуле су често ознака друштвеног и економског статуса. Женске су мањих димензија и луксузније израде, понекад ношене у пару како би придржавале хаљину на раменима. Мушке фибуле су веће, посебно оне које су користили војници и државни службеници. Од III века су их, као службени дар, добијали војни трибуни за нарочите заслуге.
Реалистичан портрет човека, на измаку зрелог и на прагу позног периода живота, одаје утисак снаге и промишљене самоуверености. На основу представа на новцу утврђено је да приказује цара Маркина.
Цар Макрин (Imperator Caesarus Marcus Opellius Severus Macrinus Augustus, 217-218), је рођен 164. године у скромној породици, у Цезареји, лучком граду у Мауританији. Сматра се да је 217. Макрин убио цара Каракалу и наследио га на престолу. У знак одушевљења због убиства Каракале, Макрину су у Риму подигнуте многе статуе, иако он сам, као владар, никада није крочио на тло Италије. Током своје четрнаестомесечне владавине, Макрин је покушао да стабилизује унутрашње политичке прилике у Царству и поправи економску ситуацију. За нове намеснике провинција Паноније, Дакије и Мезије поставио је своје најближе сараднике, чије су му трупе остале верне до краја.
Упркос настојањима да ојача државу имао је непријатеље, нарочито међу војним заповедницима, чијим претераним захтевима није желео да удовољи. Суочен са побуном и проглашењем младог Елагабала (218-222) за цара, Макрин је, у нади да ће се спасити, обријао главу и браду. Међутим, био је издан, откривен и убијен. Елагабал је после убиства прогласио "брисање сећања" (damnatio memoriae); уследило је систематско уништавање и уклањање Макринових статуа, чиме се објашњава мали број портрета који се могу поуздано атрибуисати као Макринови.
Ова биста је откривена у атару села Болеч, у близини претпостављене трасе пута из Сингидунума ка Виминацијуму, код данашњег Ритопека, који је тада, могуће, био царски посед. Претпоставља се да је биста била наручена за вилу градског или рударског магистрата, у којој је и била постављена.
Макринов портрет израђен је у северијанском и постсеверијанском класицистичком стилу, са елементима новог, реалистичког стила, који тежи да представи унутрашњи живот личности. Биста цара Макрина је несумљиво антологијско дело римске портретне уметности.
