19.фебруар – 3. март 2020.
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8, Београд

Поводом осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве, Светогорца и Хиландарца, за првог Архиепископа српског (1219 – 2019), као део програма прославе јубилеја која је уприличена у Солуну и Београду, Задужбина Светог манастира Хиландара иСветогорски дом (Η ΑγιορειτικήΕστία - MountAthos Center), приредилису групну изложбу која доноси савремене уметничке представе Светог Саве. Изложба је била постављена у галерији Светогорског дома у Солуну од 5. децембра 2019. до 20. јануара 2020.

Иницијативу за организацију програма у оквиру којег је приређена изложба покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског дома“(чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“(чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Идеја је потекла као општи светогорски допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе.

Изложба се састоји од радова следећих радионица и уметника:

Иконографска радионица Келије Светог Николаја – Буразери, Радионица Манастира Макринос,, јеромонах Анастасије из Келије Светог Јована Претече – „Дионисије из Фурне“ Манастира Кутлумуша, Јоргос Кордис, КонстаниносВафијадис, Јанис Мастеропулос, Симеон Теодосопулос, Јеремија, Миомир Буцало, Александар Дероко (†), Љ. Ђурђевић, Зоран Граовац, Снежана Јовчић-Олђа, Горан Јовић,Тодор Митровић, Јовановић Пале, Бранислав Петрић, Вања Сапунџиева, Никола Шарић, Светислав Станковић, Љиљана Ковачевић, Драган Бартула, Мирко Ковачевић, Момчило Фундуп.

Кустос изложбе: Анастасиос Дурос, директор Светогорског дома.

После дуже паузе поново ће почети да се изводи музејски театар "На кафи код кнегиње Љубице" у Конаку кнегиње Љубице, у новим терминима месечно: СВАКЕ ДРУГЕ И ЧЕТВРТЕ НЕДЕЉЕ у 14ч. Први редовни термини су: 09.02. и 23.02. 2020. године.

25. јануар - 5. фебруар 2020.
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8

аутор изложбе: Миљан Стевановић

Досадашњи уметнички рад Миљана Стевановића карактерише посвећено бављење сликарством. Док се његов однос према слици временом мењао, захваљујући софистицираном ликовном језику и дисциплинованом сликарском поступку, свака фаза је доприносила пуноћи сликарског и поетског израза. У формалном смислу Стевановићев рад се развијао од апстрахованих, условно речено пејзажних композиција, ка слици која опстаје у сопственој самодовољности. У поетском смислу аутор се кретао непрегледним пољима да би потом зашао у поље фантазма , сугеришући кретање од интимног доживљаја природе и света ка простору имагинарног, несвесног и ка различитим сферама духовности. Иако је слика својом материјалом природом присутна у нашем свету она дејтвује на наша чула, изазива емоционални доживљај и подстиче асоцијације, покреће менталне слике и производи бескрајне низове индивидуалних интерпретација посматрача. Само ткиво слике, саздано из бројних сликаних слојева, настало је у дуготрајном поступку грађења микроцелина које су у крајњем резултату потчињене утиску визуелног јединства. Ритмичко понављање потеза, налик фином ткању, сведочи о нераскидивој вези извођачког и контемплативног. Комлексна мрежа бојених потеза гради композицију без средиша и тежишта, расуту на више потенцијалних фокуса, која има претензију да експандира у простор, ширећи се и изван оквира слике. Стевановић ову тенденцију у новијој серији радова развија уз употребу технологије проширене стварности. Уводећи VR наочаре у рад потенцирана је екранска природа слике која одваја субјекта од окружујуће реалности. Целокупно визуелно поље заокупљено је сликарском конструкцијом која функционише као непропустљива мембрана према спољашњем свету. Стевановић у свом раду разматра медијски идентитет сликарства у широком распону од површинског дејства слике на платну до урањања у сликарски простор у виртуелној реалности. Хибридност новијих радова појављује се као екстензија медија, а електронске протезе чине да дело у потпуности окупира чуло вида и потчини му цело тело посматрача. Појачани доживљај визуелног садржаја претпоставља разноврсне ефекте на посматрача, од удаљених сфера чулног и разумског, до потенцијалних преклапаља афективног и тансцендентног.

Информације за посетиоце

Програм "Буди гост на српској слави" на српском језику одржава се у Конаку кнегиње Љубице, недељом од 14 часова (могућност заказивања и ванредних термина за организоване посете од минимум 15 особа). Програм траје 45 минута, а у Конак је неопходно доћи најмање 10 минута пре његовог почетка. Број места је ограничен на 45 по термину.

Цена карата

Пуна цена: 600 динара

Повлашћени:

• деца од 7 до 14: 300 динара
• деца до 7 година: бесплатан улаз

Улазнице се могу купити на благајни Конака кнегиње Љубице и онлајн на https://www.tickets.rs/program/srpska-slava-u-konaku-kneginje-ljubice-1195

Контакт и резервације: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели., 011 263 82 64

Позивамо Вас на промоцију монографије

Мере града. Карте и планови из Збирке за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда

Уторак, 27. новембар 2018, у 18 часова
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8, Београд

На промоцији ће говорити др Милан Попадић, др Александар Ђорђевић, Татјана Корићанац, директорка Музеја града Београда и ауторке, др Злата Вуксановић-Мацура и мср Ангелина Банковић.

Mонографија Мере града приказује карте и планове из Збирке за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда, настале у времену од 1865. до 1969. године. Материјал садржан у књизи је првенствено анализиран са становишта урбанизма, архитектуре и урбане историје Београда. Намера ауторки је била да се истакне важност ове грађе и њене просторно-визуелне димензије у проучавању урбаног развоја града.

Карте и планови су често „украс“ неког текста у којем се обрађује „простор и место“, али без суштинског проучавања и разумевања информација које носе. Због тога је циљ ове публикације да, кроз презентовање слике и садржине историјских карата и планова Београда, укаже на важност повезивања мапа и наратива, односно на значај карата и планова за просторно-временску димензију прича о граду.

Књига је награђена је другом наградом на 27. интернационалном салону урбанизма, у категорији „Публикације“.

Улаз на промоцију је слободан.

Изложба Светлост од Светлости пружа целовит увид у стваралаштво Јоргоса Кордиса и представља ретроспективу радова насталих од 2007. до 2017. Највећи део од 76 изложених радова, рађених у различитим техникама: од јајчане темпере на дрвету, преко туша на папиру па до дигиталних слика, чине иконе подељене у неколико тематских целина: Старе иконе, Светогорски Светитељи, Богослови Светитељи. Сликама из циклуса На хомеровским обалама и Личности Византије Кордис испитује ефекте примене византијских принципа у световном савременом сликарству.

Изложба представља колекцију од 24 уметничке слике које је канадски уметник српског порекла, Браца Бонифације, поклонио Музеју града Београда и које ће овом приликом први пут бити пред београдском публиком. Изложбом су обухваћени радови из свих фаза Бонифацијевог стваралаштва, настали у периоду од 1979. до 2015. године, представљајући својеврстан пресек његовог ставаралачког опуса.

Сликана углавном у духу апстрактног експресионизма, Бонифацијева платна великог формата имају специфичнан спој европске апстрактне уметности и северноамеричког поп – арта. У својим радовима користи елементе симболизма и фигуративног сликарства како би изразио различите мисли и емоције, а још од најранијих дана фасциниран је језиком, игром речи и употребом слова на платнима. Бонифације је интернационално познат по текстовима инкорпорираним у уметничка дела. За већину људи ови текстови су збуњујући, али за Брацу су они начин да изрази свој поглед на свет. Ако кренемо да читамо исписане поруке, некада ћемо се добро забавити, негде добро замислити над исказима, али врло често нећемо моћи да нађемо смисао речи или ћемо наћи „скривене поруке“.

Браца Бонифације је уметничко име сликара Благоја Срдића који је рођен у Београду 1937. године. Завршио је Факултет примењених уметности, Одсек цртање и сликање, а похађао је и Архитектонски факултет у Београду. По завршетку студија се усавршавао у Атељеу Кругер у Франкфурту. Једно време након студија живео је у Француској, а затим 1973. одлази у Канаду. Постао је канадски држављанин 1976. и од тада живи и ради у Ванкуверу. Члан је Канадског удружења ликовних уметника и као познат и признат уметник до сада је имао више од 50 самосталних и преко 70 групних изложби.

Уметничку радионицу Колачек основао је 1897. у Београду Јозеф Колачек (1868 - 1927), син чешког досељеника Франтишека Колачека (1835 - 1880), који је у Београд дошао половином 19. века из Малхостовица крај Брна. Чувајући традицију занатске производње генерацијама, радионица Колачек се данас искључиво бави уметничком браваријом и то ручном израдом предмета по сопственим нацртима, али и по посебним захтевима купаца. Предавањем о уметничко-браварској радњи Колачек на посредан начин ће се указати и на традицију занатске производње на територији града Београда.

На изложби су представљени биографски подаци и занимљивости из живота супруга српских владара из династија Обреновић и Карађорђевић.

Одабране су супруге владара Србије, а затим и Југославије, из времена после Другог српског устанка и ослобођења од Турака. Била су то четири владара из династије Обреновић и три из породице Карађорђевић. Супруге Обреновића биле су: кнегиња Љубица Обреновић, удата за кнеза Милоша, кнегиња Јулија Обреновић, супруга кнеза Михаила, кнегиња, а потом и краљица Наталија Обреновић, жена краља Милана и последња из династије Обреновића, краљица Драга, удата за краља Александра.

Владарке из дома Карађорђевића биле су Персида Карађорђевић, жена кнеза Александра и Марија, једина југословенска краљица, супруга краља Александра Карађорђевића. Кнегиња Зорка, жена Петра I Карађорђевића и ћерка црногорског краља Николе Петровића, преминула је 1890. године, четрнаест година пре него што је њен супург постао краљ Србије, због чега и није представљена на овој изложби.

Кроз богат фотографски материјал и изабране предмете из свакодневног живота ових жена, посетиоци могу да се упознају са њиховим личним причама. Желели смо да их представимо као обичне жене, што и јесу биле, са свакодневним радостима, потребама и проблемима. Због тога приче о њима говоре о животу који су водиле пре удаје, о њиховим, понекад срећним, а понекад несрећним браковима, о деци и учешћу у политичком животу Србије. Укратко, о свему ономе што чини живот једне жене и мајке, која је уз то и супруга владара.

Млади пар који тек што је започео своју везу, ишао је ка Барселони где их је чекао брод за Мајорку. Била је то 1838. година, а Фредерик Шопен и Жорж Санд одлучили су да зиму проведу на Мајорци, на топлом медитеранском ваздуху, далеко од очију јавности, мужа Жорж Санд и љубопитљивих познаника. У периоду од 9 година колико је трајала њихова веза, настајала су нека од најзначајнијих Шопенових дела и развила се веза која и данас привлачи велику пажњу.

Након одлично примљeнe прeмијeрe у Паризу, eлeктроакустички кабарe Анe Гњатовић бићe извeдeн у Сали под сводовима у Конаку кнeгињe Љубицe.

У оквиру трeћe сeзонe Музички сводови Бeограда Музeј града Бeограда и Културни eлeмeнт прeдстављају публици младe српскe умeтникe окупљeнe око пројeкта A Weill Ago.

Програм за сопран, клавир и eлeктронику инспирисан јe личношћу и музиком Курта Вајла. Вајловe пeсмe, али и гласови Лотe Лeња, Бeртолта Брeхта, Данила Киша..., звуци дeтињства и звуци рата, архивски снимци и лична историја, јављају сe, прeламају и наслојавају кроз пeванe, говорeнe, снимљeнe и сeмплованe одломкe. Тако изграђeн eлeктроакустички слој Анe Гњатовић контeкстуализујe и комeнтаришe Вајловe пeсмe којe сопран Тијана Ђуричић изводи уз клавирску пратњу Миливоја Вeљића. Зајeдно, ова два слоја склапају кабарeтски горко-сладак звучни наратив о умeтности и одговорности.

Улаз јe слободан.

Број посетилаца ограничен.
Контакт: ‎+381 69 513 57 55, Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Предавач: Чедомир Васић, професор емеритус, Универзитет уметности у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
Среда, 31. јануар 2018, у 17 часова, улаз слободан

Знаменити ликовни опус Анастаса Јовановића, настао средином 19. века и остварен помоћу тада актуелних визуелних средстава, на најбољи начин сведочи о времену, људима, њиховим идејама и хтењима. Најзначајнији део тог опуса чине литографије и фотографије које су својом ликовном обрадом и документарним својствима одговарале потребама наручилаца, али и важним циљевима у успостављању идентитета српске државе, промовисању националног ослобођења и јединства јужних Словена.

Предавач: мср Вељко Џикић, конзерватор Централног института за конзервацију
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
Среда, 24. јануар 2018, у 17 часова, улаз слободан

На предавању ће бити представљен процес дигитализације фотографија из Фонда Анастаса Јовановића Музеја града Београда, који чува највећу збирку уметникових фотографија и талботипија. Процес дигитализације спроведен је током 2016. године у Централном институту за конзервацију, поводом реализације пројекта обележавања јубилеја 200 година од рођења Анастаса Јовановића. Дигитализација има изузетан значај за распрострањеност фотографског опуса Анастаса Јовановића, чиме се драстично повећава доступност грађе како истраживачима, тако и широј публици. Такође, дигитализација је препозната и као мера превентивне конзервације, јер смањује потребу за физичком манипулацијом предмета, што доприноси дугорочној конзервацији грађе.

Предавач: мр Јелена Пераћ, музејски саветник Музеја примењене уметности у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
17. 1. 2018. у 17ч, улаз слободан

Током педесетих година XIX века у Бечу је деловала уметничка радионица коју је водио Анастас Јовановић. Иако документација о њеном пословању није сачувана, обим и врста делатности радионице-атељеа могу се реконструисати на основу више извора.

Српска клавирска музика која је формирана према западним узорима и то у областима у Краљевини Србији посматрана је као део свеобухватног процеса европеизације српске културе у 19 веку. У том периоду посебно се издвојила салонска музика. Под овом синтагмом подразумева се врста музике, али музичка пракса која је тек средином двадесетог века нестала са историјске позорнице. Ко су били пионири развоја уметничке музике и како се она развијала на двору Обреновића откривамо кроз концерте-предавања које ће водити пијанисткиња Дина Чубриловић и предавач Срђан Тепарић, музички теоретичар, доцент на ФМУ у Београду и критичар Радио Београда.

Број посетилаца ограничен.
Контакт: ‎+381 69 513 57 55, Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Предавач: др Радомир Ј. Поповић, виши научни сарадник Историјског института у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
8. 1. 2018. у 17ч, улаз слободан

Песма Што се боре мисли моје једна је од најпопуларнијих староградских композиција. У литератури се уврежило мишљење да је аутор, кнез Михаило, песму посветио својој љубави и сестричини Катарини Константиновић. У новије време настало је тумачење да је кнез песму, ипак, посветио принцези Клеопатри Карађорђевић.

Предавач: др Тијана Борић, Факултет уметности у Нишу
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
13. 12. 2017. у 17ч, улаз слободан

Дворски комплекси српских владара као најрепрезентативније градитељске и уметничке целине забележени су и у плодној фотографској заоставштини Анастаса Јовановића. Анастасово интересовање и потреба за фотографским овековечавањем српских владарских седишта династије Обреновић рефлектује широко распрострањену европску праксу бележења националних и династичких топоса.

Предавач: Проф. др Саша Брајовић, Филозофски факултет у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
6.12.2017. у 17ч, улаз слободан

Предавање је посвећено портретима црногорских владара Петра II и Данила I Петровића Његоша које је Анастас Јовановић створио од 1846. до 1860. године. Уметник је 1847. израдио литографски портрет Петра II Петровића Његоша, који је постао фронтиспис Горског вијенца 1847. и, ускоро, још једну литографију са владичиним ликом. Одавно упознат са изгледом и функцијом владарских портрета, до тада представљан у архијерејском орнату, Његош је желео да се представи и буде запамћен у црногорском народном оделу. Јовановић, у складу са Његошевим тежњама и националном идејом која је уобличила владарску презентацију у Европи током 19. века, креира портрет Његоша као националног владара. Истовремено, приказује га и у складу са кодовима традиционалне владарске презентације и идеализације. Сарадња Његоша и Јовановића прати се до јесени 1851, када настаје талботипски портрет и, према њему, литографија. И ови портрети приказују Његоша у црногорској ношњи и деловима европског грађанског одела, чиме се потврђују различити културни обрасци које је заступао у својој презентацији, као и у укупном деловању. Јовановић је заслужан и за концептуално креирање репрезентативног Његошевог портрета који је начинио бечки сликар Јохан Бес.

Сарадња књаза Данила I Петровића Његоша и Анастаса Јовановића почела је у Бечу 1851. и трајала до смрти књаза 1860. Књаз Данило је био потпуно свестан значаја владарске представе и њеног пласирања путем нових медија, а Анастас Јовановић је умео да препозна књажеве циљеве и пажљиво изгради његову визуелну презентацију. Уметник креира представе Данила као младог Његошевог наследника, затим као потврђеног књаза и, потом, као међународно признатог и угледног владара Црне Горе. Приказује га у црногорској одећи и у војној униформи, са одликовањима које је добио од руског и аустријског цара. Књаз се представља као ратник са истакнутом сабљом, али и са спуштеним оружјем, чиме исказује своју мирнодопску политику и реформе. Концептуални креатор изгледа Ордена за независност Црне Горе, који му је и додељен, Анастас Јовановић је са поштовањем и разумевањем створио јасну и заокружену визуелну презентацију црногорског владара. Комплементарност владара и уметника створила је нека од најбољих дела Анастаса Јовановића и најбоље портрете књаза Данила.

Историја данашње Библиотеке Српске академије наука и уметности започела је у Београду 1841. са оснивањем првог научног друштва у ослобођеној Србији – Друштва српске словесности (ДСС). То је била прва научна библиотека у Србији, чија је историја остала уско повезана са историјом саме Академије, која је 2016. обележила 175 година свог континуираног постојања.