Далеке 1857. године, у чланку Фотографија леди Елизабет Истлејк је, бранећи статус нове уметности нагласила да је ''...задатак фотографије...да евидентира чињенице толико прецизно и непристрасно колико већ неразумни строј може'', а две године касније Оливер Вендел Холмс је фотографију назвао ''огледалом са меморијом''. Па ипак, било је потребно много времена да фотографија стекне статус признатог примарног историјског извора.

У фотографске збирке улазимо не само због естетских својстава фотографије, које нас увек изнова изненаде својим експресивним вредностима, већ и трагајући за траговима времена, реконструишући помоћу њих политичку, урбану и друштвену прошлост. Као и сви прворазредни историјски извори фотографија је предмет стручне критике и читања њених формалних и унутрашњих садржаја и информација које нам нуди. Визелно искуство које нас непосредно повезује са прошлошћу нуди јединствене информације преко којих постајемо и сведоци, саучесници историје.

Збирке Музеја града Београда чувају фотографско наслеђе ових простора у готово свим формама фотографских записа, од талботипија (калотипија), стереоскопија, дијапозитив плоча, негатива на стаклу (колодијске и желатинске сребро-бромид плоче), преко албуминских емулзија, нитратноацетатних филмова, leica рол филмова, црно/белих и колор позитива... до савремених дигиталних снимака. Фондови и колекције Анастаса Јовановића (868 оригиналних фотографија), Громана, Ристе Марјановића, Јеремије Станојевића, Светозара Грдијана (9500 негатива), радови Владимира Бенчића, Бранибора Дебељковића и многих других познатих и анонимних аутора, представљају репрезентативни пресек историје српске фотографије у претходних 170 година. а тиме Музеј града Београда постаје баштиник, можда највредније колекције фотографског наслеђа у Србији.