Јелена-Илка Марковић ушла је у српску историју XIX века када је 11. октобра 1882. године пуцала на краља Милана у Саборној цркви у Београду. На суду је изјавила: „Овим актом хтела сам Србију спасти од опаког себичног убице". Била је припадница српске грађанске либерално-демократске опције усмерене на очување српског идентитета у Монархији и српске интелектуалнe грађанске класе. Јелена-Илка Марковић направила је искорак из приватне сфере у најрадикалнију политику и пуцала у дубоком уверењу да је атентат њена морална дужност и лични патриотски чин.
